Pred tobom je, poštovani čitaoče, prva knjiga pesama Živke Torbice, koja nam već na samom početku knjige veoma lucidno otkriva svoj raskošni talenat i slika nam najlepšim bojama svoju poetsku junakinju čisto, iskreno, ogoljeno i bez ustručavanja, dajući joj oreol prave žene koja oslobođena predrasuda govori, na jedan poetski način, o svojoj ženskoj prirodi, koja kroz ljubav doživljava muškarca i odnose sa njim onako sa strašću, bez zadrške i cenjkanja sa verom da je ljubav sama sebi i svrha i cilj.
Za
razliku od pesnikinja trećeg milenija, koje svoje junakinje suprotstavljaju
muškarcu i prosto odmeravaju snagu sa njim, kako duhovnu tako i erotsku, za
razliku od onih koji odnos muškarca i žene vide kao borbu polova i suprotnosti,
junakinja Živke Torbice sva je satkana od vatre i od želje za nesebičnim
davanjem u pravoj i iskrenoj čulnoj ljubavi između muškarca i žene.
Junakinja
Živkine poezije je, može se reći, „prava” žena, ona koja koja treperi, koja je romantična, prepuna nežnosti i
razneženosti koje su nastajale u letnjim noćima u Mokrinu, kada su pevane
čuvene mokrinske, noćne, momačke serenade pod devojačkim prozorima, i kad su
srca i duše treperile i uznosile se u omami snova, koji su uvek spoj metafizčke
čežnje za idealnim animusom a ujedno i odsanjana stvarnost koja se ponekad
očituje i u fizičkoj spoznaji romantičnih ljubavnika, a ponekad se završava i
bolnim neostvarenjem želja, koje su česte u odnosima anime i animusa, i
uskakanjem u svakodnevicu što obično nije naklonjena onom idealu sanja i omame
iz mokrinskih balada.
„Dnevna
doza muškarca” je knjiga koja se čita u jednom dahu, a razlog za to je što nam
autorka otkriva junakinju „kao žensko i odveć žensko”, kako je to nekad davno
govorio Fridrih NIče a bez ustručavanja od promisli novog vremena kad je žena
obeženstvenjena, kad joj je oduzeta emocija, put čežnje, potreba za romansom i
sjedinjenjem sa muškarcem, koji je uvek predmet ženskih čežnji, misli i vapaja,
kroz sve milenije postojanja homosapijensa.
Muškarci
o kojima nam Živka Torbica peva su stvarni od krvi i mesa, i ona u svojim
pesmama ne vodi rat koji je tako svojstven u savremenoj poeziji gde
„Feminizam želi i (u krajnjoj liniji) sprovodi i kastraciju žene.
Gubitak ženstvenosti. Gubitak stila.”
Živkina
junakinja kao da govori:
„A ja
hoću da budem žena! Hoću da igram zavodničku ulogu tajanstveno obavijena velom
iluzije! Hoću da se našminkam i obujem visoke potpetice! I nestanem u oblaku
parfema. Neću da muškarca potučem njegovim oružjem. Niti da mu ga otimam. Još
manje da mu na njemu zavidim.”
I na
jednom mestu dodaje kao prilog ovog:
„Ako odeš
šta će ostati
Bio si
drvo
pod čijom
senkom sam sedela”
Pevati o
muškarcu, za Živku Torbicu je u ovoj knjizi, koja kao da izlazi iz vremena
kraja sedamdesetih i osamdesetih po slobodama i emocijama, koja je izašla kao
naš banatski odjek dece cveća kad se ljubav veličala i kad je ona bila uglavnom
anđeoski čista i sama sebi svrha i cilj. Ljubav koja nije imala ni primisli na
pornogragiju, kojom je zamenjuju u ovom posmodernom vremenu, već je bila
savršeni spoj muškog i ženskog principa i onako anđeoski nevina i čista se
prelivala iz muškarca u ženu, ali i iz žene u muškarca, gde su se oni
nadahnjivali njome i time davali čudesni smisao životu koji se živi bojeći ga
najlepšim bojama zanesenosti kakvu samo mladost može da iskaže.
U
poslednje vreme sam čitao mnogo ljubavnih pesama i tumačio puno pesnikinja koje
su pisale na tu temu, ali za razliku od njih poezija Živke Torbice je
oslobođena lažnih kinđurenja i metafora koje često u deskripciji ne služe
ničemu. Ova poezija pesničkom subjektu daje atribute stvarnog i često
proživljenog života i kroz slobodne stihove nam, bez odzira šta je tema
pojedine pesme, pokazuje međusobnu vezanost i zavisnost kako žene od muškarca a
isto tako i muškarca od žene. Da su ove pesme pisane u muškom rodu, knjiga bi
mogla slobodno nositi i naziv dnevna doza žene, i ništa se, sledeći logiku i
filozofiju Živke Torbice, ne bi ni pogrešilo.
Pesme Živke Torbice su, kao malo čije, okrenute afirmaciji života, a time se ona uklapa u onaj čuveni mokrinski imperativ da nam je Gospod dao život da ga živimo i proživimo sa jednakom radošću i kad nam u njemu cvetaju ruže i kad u njemu gazimo po trnju, a ako još usput umemo da pevamo o ljubavi između muškarca i žene a da pri tom ne rušimo njihova od Gospoda data svojstva već da ih uzvisujemo, onda je to, poštovani čitaoče, nešto vredno našeg divljenja i aplauza.
