Књига аутора Крста Перовића „Поруке, Вежбе, Подуке“
освојиће новог читаоца свежином говорних жанрова у новим оделима коментара и
статуса на друштвеним мрежама. Нигде се Бахтинова тврдња да је „све жанр“ није
потпуније остварила, до појаве друштвених мрежа и креативне тензије у кориснику ових савремених геџета да се што више каже са што мање
словних карактера и аутор се врло вешто поиграва овим формалним могућностима. Књижевној јавности познат првенствено као
аутор проницљивих књижевних критика, Крсто Перовић се овом књигом представља
као иронични и цинични аутор једне експерименталне књиге о језичком експерименту
и распону језичких феномена, као и у преосмишљавању кратких жанрова.
У првом делу књиге налазимо носталгични свет какав је
био, топао, непосредан, исказан и преношен у круговима блиских људи, далеко пре
појаве друштвених мрежа и инстант мудрости. Пун једноставних порука и нежних
слика мајке, оца, сестре, као да ублажује оно што поступно следи: отуђење и
изгнанство из раја и човеков пад у друштвене мреже, један отуђени и
парадоксални свет у којем језик постаје средство – неспоразумевања, што
одражава пукотину у самом логосу савременог човека. Призивајући у првом делу
књиге времена у којима су поруке и подуке имале своја истинска и веродостојна
значења преношења знања и искуства, осећања и игре, у другом и трећем делу
аутор нас баца у хаотични свет привидно или насилно створених веза између
„означитеља“ и „означеног“, не маштом даровитог појединца, већ доследношћу електронске
апликације коју изводи робот, доводећи у питање двосмерност комуникације са
читаоцем. Крсто Перовић добро осећа да се читаоцу мора сервирати што краћи и
ефектнији садржај, јер је и статистика показала да активно читамо до три минута. Шта се након
тога дешава са нашим преосталим логосом, нико не зна. Одговор је у белинама, које
ваља исписати ваљаним одговорима, или новим алгоритмима: како вам драго. Свестан
да је читалац Порука самом себи мора
бити стрпљиво, па и носталгично створење које вероватно дубоко у себи чезне за
првобитним контекстом приче и причања, аутор се кратким причама у Порукама личне природе обраћа читаоцу бодлеровском
ингресијом: „Дволични брате,
скупа плачемо, знај“. Желећи
да иза завеса и кулиса друштвених мрежа ипак пронађе човека, а не механизам,
Крсто Перовић нам посредује топле породичне слике и цртице, са стварним
ликовима – носиоцима чврстих а једноставних моралних ставова о животу и свету. Слика
мајке, сведржитељке остатака наших живота, која чинодејствује разним алатима и
лекаријама да отклони све проблеме, уздиже се међу осталим сликама људске
патње, осујећености и самозаваравања.
Уверен у крхкост сваке могуће и сваке будуће
комуникације са читаоцем, након исповедања личног и доживљеног, преко слика света
којег се тек о празницима, годишњицама или у тешкој муци и недостајању присећамо,
следе Вежбе за свакога, састављене од
низа инверзираних језичких фраза у којима се чаробност језика окушава као
експеримент. Фразе попут „задржи ваздух“ или „отвори очи“ постају свакодневне телесне
вежбе којима, тобоже, треба сугерисати читаоцу нарочиту мудрост живљења кроз
реализацију метафора. Вежбе за свакога
и јесу и нису за свакога, и ту је ауторска иронија и цинизам којим жели да
активира свест читаоца о самом језику, кроз наизглед обичне савете какве би вам
они ближњи из првог дела књиге несебично дали, без обзира да ли сте их и
тражили. Вежбама се, кажу разни псеудопсихолози и лајфкоучеви, достижу сви
циљеви у животу постиже равнотежа са светом; вежбе које нам Крсто Перовић
препоручује, попут „ћутања наглас“, „кретања у месту“, „падања увис“ уводе нас
у парадоксалне и урнебесне односе такозваног реалног света са нашим истинским
бићем, са тежњом да нас увуче у игру којом бисмо макар за тренутак уравнотежили
контрадикторност бића и света и упитали себе за смисао свега што чинимо. У
питању је и одговор.
Књига Крста Перовића издалека призива заборављене и
омаловажаване теорије књижевности као забаве са подуком. Белине које остају иза
сваког кратког исказа остављене су читаоцу да вежба, као што су у школским
читанкама и хрестоматијама остављане линије за одговоре и дописивања полутврдњи.
Сваки исказ писца је попут потеза у шаху и изазова, на који се мора одговорити
не само по правилу, него по магичном позиву игре, додуше, без шаховског поља и
без линија, дакле – без било каквих ограничења.
Најсмехотреснији подухват је трећи део, који, опет,
кроз језичке парадоксе захтева од нас поимање нових, естетских светова. Овде се
аутор поиграва метатезом и етимологијом речи, односно уобичајеним словним и правописним грешкама уз обавезну
подуку како се каже. Ово урнебесно
преименовање света („каже се прозак, а не мозак“, „чикетина а не пилетина“) као
да сугерише некаквог аутокоректног,
механизованог и изнад свега, од смисла отуђеног лика који исправљајући словне,
граматичке и дијалекатске грешке нехотице квари и мења свет и свест о свету.
Заправо, то није књижевни лик у класичном, школском значењу речи; то није ни
човек иза писца, ни онај Крлежин канцеларијски сведржитељ што савија духан, већ апликација у којој су бивши атрибути лика постали одметнути
алгоритми који се самореализују без икакве људске контроле. Некакав Хал 9 у свемирском броду ка
непознатом, који нас убија жељом да нас изведе на прави пут. Када бисмо заиста,
логиком тог алгоритма кренули уназад и заменили сваки „лахор“ са „лавором“, свако
„битисање“ са „бити срање“ силно бисмо се исмејали персифлажи целокупног националног
и европског књижевног, културног и уметничког наслеђа, али бисмо морали бити
доследни и ићи до краја, као и алгоритам, што значи: прочитати све и заменити
(попут чувене Ворд апликације „нађи и замени“!), па тек онда сагледати какво
смо ново чудовиште створили. Крсто Перовић уме да се поигра моћима и
могућностима логоса путем језичких фрагмената које нам даје међу белинама. Простор
за вежбу је и простор за размишљање и дописивање садржаја и значења,
преосмишљавање света који може бити само пројекција, као и особа које би могли
бити само холограми. Не зна се да ли је по наше биће погубнија бласфемија науке
као нове религије или традиционалних вредности којима аутор једнако балансира
изазивајући неконтролисано смејање до
суза, али и тугу што нам свет какав смо мислили да јесте измиче под ногама.
Ходати сада као зомби, или – шта?
Језик у књизи Крста Перовића је једини, прави, истински,
незомбирани и нехолограмисани лик којем можемо веровати и о којем можемо
говорити. Ако некако закрпимо пукотине између језика и мисли, између себе и
другог, продубљене а не ублажене појавом холограмске
друштвене заједнице на друштвеним
мрежама, можда можемо... можда. Читаоцу је остављено на вољу да и сам чини
разне експерименте у бескрајној
досади док чека да му се сервирају теорија и смисао свега, са свим прилозима и
коментарима.
