Pre dvadesetak godina počela se igrati igrica Tangice i za tili cas, poput sumskog požara, svi su je počeli igrati.. muskarci, žene, stari mladi, obrazovani, nebrzovani, stanovnici sela, gradova, varoši, osim dece zbog toga su još tako iskrena srecna i radosna još nesvesna da ce u zivotu mnogo patiti sto je ne znaju i da ce sadašnju svoju slobodu tesko odbraniti znam to iz licnog iskustva. Eh, gde bi sad bila da sam igrala Tangice da sam pila caj koji ne volim samo zato sto moj predpostavljeni pije da sam drzala dijetu jer je on drzi da sam se slagala sa njegovim mišljenjem iako mislim drugačije jednom recju da postanen njegova kopija a kad on ode da tad otvorim dusu i napljujem ga žestoko jer moje biće je sve suprotno od njega i sve to traje do njegovog dolaska. Ja stvarno ne znam igru nekad iskritikujem sebe sto je ne znam a onda shvatim da nije vazno koliko košta nego koliko sam srecna sto sam svoja i slobodna.
