Kroz sve ove godine, od kad se pojavila na
likovnoj sceni, Vera Nedin nam se predstavlja kao slikarka svog a i naših
zajedničkih, gostujući po kolonijama širom Vojvodine, zavičajnih predela. Njene
slike krase mnoge domove, a ona sama je talenat, od boga dat, tokom vremena,
ukrasila vrednoćom, radišnošću, strpljenjem i učenjem. Prateći Verino slikanje
i rad od njenih najranijih slikarskih koraka, primetio sam da se, iz godine u
godinu, razvijala kao stvaralac i da je njena umetnička radoznalost prolazila kroz
različite motivske i tehničke faze, pri čemu je davala maksimum svojih
mogućnosti, a slike su joj trud vraćale svojom energijom da se u njima ogleda
lepota stvaralaštva i gracioznost vlastitih umetničkih unutrašnjih htenja.
Ova izložba, dragi prijatelji, se po mnogo čemu razlikuje
od Verinih izložbi iz ranijih godina, počev od toga da se radnja njenih slika
dešava u gradu, preko toga da nas tematski vraća na period socrealizma, ali i
na futurističku poeziju sa početka veka, unoseći na slike figuraciju čeličnih
lokomotiva i vozova koji su godinama jurili kroz krvotoke minulog dvadesetog
veka. Takođe, vidimo i železničke stanice kao mesta predaha u ovom vremeplovu
katarzične raspevanosti i tihe rezignacije nad sveopštom prolaznošću kako ljudi
tako i stvari, pa i nas samih i naših života. Stanice su uvek prepune emocija
jer smo na njima uvek dočekivali nama drage ljude. Nekada smo te iste ljude
pratili, a nekada smo im sa tih stanica putovali u susret. Na Verinim slikama,
stanice su simbol zaustavljanja, preispitivanja i samospoznaje, a vozovi
predstavljaju naše živote koji su se odvijali od jedne do druge
egzistencijalne stanice. Dok posmatramo nove Verine slike, osećamo energiju i
žal za minulim vremenom, ali i eho emotivnih damara koji su pratili savremenike
i korisnike toga vremena. Život se menja, ljudi se menjaju, a i spoznaje koje
umetnica u svom doživljaju sveta ima se menjaju. Ono što je bilo nekada, sliči
ovome danas samo po emociji tananosti, boji, potezu i šarmu koji je to vreme na
nas ostavilo i koje nam je dalo kao mentalni kod koji u sebi nosimo kroz čitav
život. Naše fascinacije se menjaju i treninzi naše percepcije stvarnosti se
menjaju, ništa nije isto, a sve sliči da je isto, jedino kad zaronimo u
nostalgični futurizam slika Vere Nedin, vidimo da se u nama samima, kroz sve
proživljene godine, sve poklapa i uklapa u naš lični neizbrisivi trag koji za
sobom svetu ostavljamo. Jedan od tih tragova koje za sobom ostavlja Vera
Nedin je i ova izložba koja je, po prvi put, za sve nas, prikazana u Žitnom
magazinu u Novom Miloševu.
Radovan Vlahović, književnik
