Na kraju druge
decenije trećeg milenija knjiga i književnost, trpeći različite životne,
tehničke i tektonske promene, odavno su prestale biti, u pravom smislu te reči,
kritička savest ljudi i čovečanstva, bar ne onako kako su ih doživljavali, u ždanovljevskom smislu, inženjeri duša, kako u
zemlji iz koje je davno Miodrag Topić otišao na slobodni Zapad, a tako i u
celom istočnom bloku. Knjiga i književnost u novom vremenu dobili su slobodu, a
stvaralaštvo je postalo lični umetnički kreativni čin koji se ne libi da,
oslobođeno ideoloških i poetičkih stega, iskaže svoje biće i svoju suštinu na
osobeni lični umetnički način.
Pred tobom je,
poštovani čitaoče, knjiga po svemu neobičnog naslova „Pas koji je hvatao zjale”
Miodraga Topića, a ja ću, kao jedan od prvih čitača ovog rukopisa, pokušati, u
ovom kratkom tekstu, da ti je približim i da je dovedem u kontekst savremene
srpske književnosti kojoj, verujte mi na reč, veoma prijaju ovakvi tekstovi.
Knjiga se sastoji
od pet poglavlja: „Za ono dete skriveno u tebi”, „Na laticama magnolije”,
„Markonijeve priče”, „Tumaranje po gradu” i „Luckaste sitnice”.
I već na samom
početku, u knjizi ćete naići na jednu zahvalnost autora ljudima i situacijama
koje su pomogle da knjiga dobije i formalno i sadržinski ovakav izgled, a odmah
iza toga naići ćete i na jedno upozorenje da knjigu ne treba držati podalje od
dece, a da je čitalac imao sreću da između milijardi knjiga nabasa baš na
knjigu čoveka kome su njegove godine najveće bogatstvo. Zatim, autor nam sam
otvara knjigu i upoznaje nas sa svojim junakom za kog kaže da se rodio toliko
mali da je umesto kolevke prve dane proveo u kutiji za cipele, i već tu nam
nudi jednu humoristično-šaljivu
notu i uvodi nas u prvi ciklus pod nazivom „Za ono dete skriveno u tebi”. U
ovom ciklusu pesama, koje su pisane slobodnim stihom, i prozaida, na jedan
šaljiv način odvija se komunikacija između dede, koji se na tren seća svog zavičaja,
i dečaka u odrastanju koji radoznalo upoznaje svet oko sebe i objašnjava
ga na način svojstven dečjoj retoričkoj upitanosti. Miodragov književni i
pesnički subjekt često menja lica i tako čini stihovanu priču dinamičnom i
šarolikom i sa čestim kalamburima nas, kroz poigravanje, vodi kroz priču dalje
i dalje. Ovaj ciklus je vezan za odrastanje glavnog junaka u svojoj matičnoj
zemlji, a pesme o carevima i caru su asocijacije na diktatora koji je u tom
vremenu vladao u zemlji iz koje je autor otišao.
„Na laticama
magnolije” je drugi ciklus ove po svemu neobične knjige, koja je spoj fikcije i
stvarnosti, ali, takođe, i zbirka ulančanih stihovanih priča koje su u ovom
ciklusu fleš-bekovi sećanja, snova i stvarnosti, gde se međusobno prepliću nose i onaj smešak Đakonde kao amblem na
čitavom poglavlju ove knjige, koja može i na ep da liči. U ovom ciklusu,
takođe, vidimo i svojevrsnu igru rečima, koje poput nabrajalica ili pak
bajalica čine kratke pesničke celine koje deluju da svaka može za sebe
postojati, ali je i u funkciji čitave knjige. A u drugom delu ovog ciklusa
imamo i seriju portreta koji su pisani kao pesme, ali ako bismo im samo
promenili grafičku formu, to bi mogle biti odlične priče.
Treći ciklus nosi naziv „Markonijeve priče” i otvara nam se jednako duhovito i čitljivo nudeći nam na trenutke setne i nostalgične sentence, a na tren angažovane i satirične opaske na račun starosti i starenja, a u stvari nam govori o srcima dečaka u telima staraca koji još uvek veruju u život i afirmišu ga u punom smislu te reči. Ovaj ciklus nosi u sebi i neku mitsku dimenziju sećanja na drage ljude koji su prolazili kroz život lirskog subjeкta ove poеzije.
Četvrti ciklus, koji nosi naziv „Tumaranje po gradu”, mogao bih tumačiti kao seriju filigranskih dnevničkih crteža, koji su čas pejzaži, čas portreti na kojima se oslikava subina ljudi iz prošlog veka, iz bivše Miodragove domovine Jugoslavije u novoj dalekoj Kanadi, a sve u svakodnevnoj borbi da se održi gola egzistencija. Biti u rasejanju nije nimalo ni lako ni lepo, mada onima koji gledaju iz perspektive zavičaja, naši ljudi u inostranstvu izgledaju uspešni, srećniјi i zadovoljni. To samo i tog razloga što im nisu bili u koži. Na jednom mestu Miоdrag nam otkriva svu gorku istinu raspetosti našeg čoveka u Kanadi, mada to može važiti i za sve druge naše ljude koji su u rasejanju. U pesmi „What’s up, Marko?” Miodrag kaže:
Šta ima, Marko?
Ništa. Šta da
ti kažem?
Ostao sam bez
posla.
Sada sam ga
dobio.
Mogu da
otplaćujem kuću.
Ali sam izgubio
oca.
Nisam išao kući
četiri godine.
Sada ne mogu da
idem da ga sahranim.
Ne mogu da
prospem zemlju i kažem da mu bude laka.
Ne mogu da
ostavim posao.
Majka je sama.
Ja sam sam.
Svi smo
razdvojeni.
Takvima je bol
veći.
Redovno sam im
slao novac umesto sebe.
Poslaću novac
majci.
Samo to mogu da
uradim.
I ništa više od
toga.
U ovom ciklusu
autor nas upoznaje i sa svetom oko sebe i jednako lucidno, na trenutke, pravi
paralele sa svetom iz kog je došao, a nekad jednostavno posmatra, otkriva,
uočava i beleži sve sa željom, ne samo da svedoči o novom svetu u kom se kreće,
već i da razotkrije, spozna, a ponekad se i jetkim humorom nasmeje tom
velikom, bogatom i moćnom svetu u kom se iz nužde našao kao pojedinac sa mnogo
drugih pojedinaca iz drugih zemalja, i gde je u prilici da suočava pojedinačne
mitove i kulture sa svojom balkanskom i shvati da svako nosi svoju kulturu i
tradiciju kao neodvojivi prtljag na leđima sa kojim se na kraju i umire.
Poslednji ciklus u ovoj predivnoj knjizi nosi naziv „Luckaste sitnice”. Kao što i sam naslov ciklusa kaže, Miodrag je u njemu obradio, na poetski način, može se reći minimalistički esencijalno, kako određene situacije iz svakodnevnog života, tako i određene poslove koji su obični i prozaični, kao što su pranje veša i vožnja liftom. Takođe, opisao je i životne namirnice koje svakodnevno kupujemo i sa kojima se srećemo. U ovom ciklusu se nalazi i naslovna pesma knjige „Pas koji je hvatao zjale” koja me asocira na čoveka koji sedi u svome dvorištu i maštari i sanjari o svemu i svačemu, a usput, kako bi to rekao jedan avangardni pesnik, trenira poeziju.
Miodrag Topić je
sav u igri, kako reči, tako sadržaja, a isto tako i forme i žanrova kojima se u
svojoj knjizi bavi. Ova knjiga može da bude sve osim da vam bude dosadna. Novo
vreme ne voli duge i dosadne knjige, to je naš autor otkrio živeći godinama u
Kanadi, te otuda i ovakvo žongliranje temama, naracijom, glavnim junacima i
minimaliziranom deskripcijom, jetkim humorom i prefinjenim osećajem za meru i
sklad u svakoj od pesama koje mogu i na kratke efektne priče da liče. Miodrag
je jedinstven, autentičan, samosvojan i neponovljiv, a ova knjiga će doneti
mnogo radosti njenom autoru i katarzično avanturističko uživanje njenim
čitaocima.
Radovan Vlahović,
književnik
