Raste u meni svakoga dana bolest nepoznata nedokučiva bela kao zlo vreme
kucano čekićem tastature šture.Stomak mi do zuba do očiju pogled mi
zaklanja nevidim ništa ni sebe ni druge samo sneg osećam na temenu i pod
tabanima, sneg od eksera seksera sliva mi se niz vrat i penje preko
cevanica i kolena prema stomaku i bocka i bode . Oko mene doktori kao
jablanovi rasađeni u babice kao u glinene posude prosude,šene jedni na
druge i aport daju kezom pekmezom od crnog satenskog plača nerođenog
zametka metka. Svi čekaju i ja čekam da u udove dobijem trudove.Da
ocedim se da splasnem do tacne svetle i masne da samoposlužujem se iz
nje onim što je bilo, što jeste, što biće, ako bude, kad porodim se
jednog dana.
