Jednom
je neko rekao da poznavati jednu porodicu i opisati njen život je kao da si
upoznao i da poznaješ čitav svet. Boris Jočić nas u svom prvom romanu „Devet
godina ljubavi” uverava svojim pisanjem da je maksima koju smo naveli tačna. On
nam opisuje život svoje majke Terezije i tetke Hermine koje su banatske Švabice
iz bogate folksdojčerske familije Kremlinga koji su u onom vremenu pre rata
posedovali u Banatu svoju nadeleko čuvenu vinariju.
Savremena
književnost je često netrpeljiva prema autobiografijama, ali nas jednako i
pokojni Mihiz svojom knjigom „Autobiografija o drugima” hrabri i podstiče da se
bavimo tim žanrom, a moje čitalačko i književno iskustvo mi govori da su
autobiografije najbolji put da kroz pisanje stvorimo vlstitu sliku o našim
precima, o poreklu, a ujedno i da spoznamo, na jedan intelektualno analitičan i
deskriptivan način, naše mesto i našu ulogu u svetu, koji je poslednjih godina
ušao u vrtoglavo ubrzanje gde nam ostaje veoma malo vremena za lično
preispitivanje.
Već
na samom početku svoje priče, autor nas vodi u Pančevo i upoznaje nas sa prvim
susretom i međusobnom očaranošću Margite i Vilhelma koji su roditelji njegovih
glavnih junakinja romana. Vilhelm raskida ugovorenu veridbu sa Paulinom koja
ubrzo posle toga izvršava samoubistvo vešanjem, dok porodica Kremlingovih, da bi
sačuvala čast, razbaštinjuje mladog inženjera Vilhema koji prosi, a onda se
venčava sa svojom ljubavlju Margitom. Prvo dete je dobilo ime Hermina po Vilhelmovoj
majci. Bila je to druga polovina tridesetih godina u Banatu kad su
kulturbundovi već počeli da vrbuju banatske Švabe za nacionalsocijalističku
ideju. Vilhelm prihvata poziv prijatelja da pred sam rat ode za Berlin i tamo
počne da radi kao inženjer u jednoj fabrici tekstila kojoj je promenjena namena
u fabriku oklopnih vozila za potrebe vojske. Ubrzo mu se u Berlinu pridružila
Margita koja se tada po prvi put suočava kako sa nacistima tako i ratnim
pohodima u koje Nemci kreću. Vilhelm se kao stručnjak za oklopna vozila, koji
je radio na njihovoj reparaciji na frontu, jednom našao u pokrajini Alzas i
Loren odakle su njegovi preci pre više od veka otiši da žive u Banat. Tu, u
zavičaju svojih predaka, on shvata koliko je vezan za Banat, za Jugoslaviju, za
ljude, običaje i navike koje je tamo svojim rođenjem stekao. Alzas i Loren su
bili za njega mitski zavičaji koje je imao prilike da vidi, ali mu oni nisu
dali ni u primisli osećaj pripadnosti, on je sebe video u ravnici Banata, u toj
mutikulturalnoj raskoši, gde su se svi narodi međusobno uvažavali i poštovali i
gde je tek sa približavanjem rata taj sklad počeo da se narušava.
Boris
Jočić nas u ovom delu romana vodi, zajedno sa Vilhelmom, po ratištima u Belgiji
i Francuskoj, i jasno nam slika lik banatskog inženjera Vilhema koji, radeći
svoj posao na popravci borbenih vozila, biva u prilici da vidi svu pogubnost
ratovanja i fašističke politike trudeći se da sam ne sraste sa ideologijom, već
da ostane u svojoj profesiji zbog koje je pod prinudom mobilisan i koju je
savesno obavljao jednako misleći na svoju porodicu u Banatu, na svoju ljubav Margitu
koja mu je rodila u međuvremenu sina koji je po njemu dobio ime Vilhelm. U
prvoj polovini ratnih godina, Nemačka pokorava gotovo čitavu Evropu, ali ne
može pokoriti srca ljudi koji se vole. Ljubav ne zna za strah, pokazuje nam u
svom romanu Boris Jočić, i tako Vilhelm dezertira sa francuskog ratišta i
nalazi se sa Margitom u ratnom Berlinu i tu kao ilegalci, uprkos svim
opasnostima, bez dokumenata, proživljavaju zajedničke trenutke svoje ljubavi.
Za to vreme deca su bila na salašu Vilhelmovih u Banatu. Ilegalni boravak u
Berlinu je iznova zbližio Vilhelma i Margitu, a pomoć oca Alojzija, starog
prijatelja Vilhelmove porodice, je u njima učvrstio veru da na svetu postoje
dobri i čestiti ljudi koji u ratnom vihoru umeju, žrtvujući se, više voditi
računa o drugima nego o sebi samima. U Rajhu, Vilhelm je morao da menja
identitet tražeći posao kako bi se prehranili, a u Banatu se mali Vilhelm
razboleo, te su supružnici odlučili da Margita otputuje nazad. Boris Jočić, na
jedan deskriptivan način, vodi svoje junake tokom ratnih zbivanja po okupiranoj
Evropi jednako vodeći računa o opisima njihovih emotivnih i duševnih stanja kao
i slikanju i opisivanju dramatičnih susreta sa nacističkim vojnicima. Istina je
da nisu svi Nemci bili fašisti i da su samo zbog svoje nacije bili uvučeni u
ratni vihor i da su ih drugi narodi videli i identifikovali sa nacistima iz
Rajha.
Ratna
dešavavanja i raštrkanost podorice od Banata do Berlina učinili su da Vilhelm i
Margita prođu kroz različito teške i složene periode gubeći kontakte jedno sa
drugim, ali sa snažnom verom i ljubavlju koja je objedinjavala u sebi i
emociju, i strast, i visoki moralni kodeks odanosti jedno drugom koji se u
njihovom odnosu spajao kako u fizičkom tako i u onostranom doživljaju večne
ljubavi. Tražeći Vilhelma, Margita putuje ilegalno po Nemačkoj dok njegov lažni
identitet raskrinkavaju i ponovo ga vraćaju da radi u fabrici tenkova kao
stručnjak.
Postojala
je, kako nam u svom romanu Boris Jočić slika, i neka parapsihološka veza između
Margite i Vilhelma, i autor nam to na jedan filmičan način opisuje i slika
razvijajući likove i prelepe literarne pasaže gde su stvarni ljudi iz njegove
autobiografije dobili jednu višu literarnu dimenziju koju on (autor romana)
ispisuje i daje kao napeto romansirano ratno delo.
Boris
Jočić provodi svoje junake Vilhelma i Margitu od Banata preko gotovo cele
okupirane Evrope i Nemačke, vodi ih u severnu Afriku gde Vilhelm kao inženjer
dobija orden od Romela za uspešno projektovanje višeslojnih pancira i time se
Vilhem profesionalno ostvaruje u jednom ratnom vremenu koje i nije davalo mnogo
slobode kreativnim i pametnim ljudima.
Pri
kraju rata Vilhelma i Margitu zarobljava ruska vojska. On kao ratni zarobljenik
i inženjer odlazi u Rusiju, a ona stiže u Jugoslaviju i gde vrlo brzo završava
trudna u logoru iz kog se izbavlja zahvaljujući Hermini, Vilhemovoj majci i
njenim vezama.
Boris
Jočić je nema sumnje veoma talentovan pisac proze koji je svojim romanom, kao
prvom knjigom, stupio na srpsku književnu scenu otvarajući jednu do sada u
javnosti neraspakovanu temu o istini o banatskim Švabama koji su se osećali
više Jugoslovenima nego Nemcima a pod pritiskom ideologije su morali da služe
nacistima sa svojim umećima i veštinama.
Nakon
drugog rata, kad je istoriju pisala pobednička komunistička vojska i
ideologija, banatske Švabe su iseljavane za Nemačku, konfiskovana im je imovina
i kao ratni plen su je dobijali privilegovani kolonisti, a često su žene, deca
i starci završavali u posebnim logorima gde su nekada žrtve nacističke
ideologije postajli dželati komunističke ideologije. Ni jedan rat nije
pravedan, ali ni sve žrtve nisu na pravedan način tretirane i uvek su pobednici
svojim žrtvama pridavali veću važnost nego poražena strana. Treći milenij je
otvorio i svojevrsnu reviziju istorije gde oni koji su bili žrtve, kao Margita
i njena porodica, otvaraju svoja srca i nakon sedamdeset godina svedoče o
svojim patnjama i mukama običnih ljudi koji su ratnom ludilu i vihoru jedino
tražili načina da ostvare svoju porodičnu sreću ne čineći to na uštrb bilo koga
i bilo kome od drugih naroda.
Junaci
Borisa Jočića su odrasli u multikulturalnom Banatu gde je od naseljavanja
raznih naroda, još od Marije Terezije, stvoren jedan skladan međunacionalni
odnos. Države su se menjale, a komšije različitih nacionalnih pripadnosti su
ostajali u dobrim i prijateljskim odnosima sve dok vladajuće ideologije nisu
svojim nasilnim i represivnim metodama počele to da narušavaju.
Ovo
je zavičajni roman banatskih Nemaca koji su se osećali Jugoslovenima i koji i
danas, negde po svetu, raseljeni, sanjaju svoja detinjstva u ravnom Banatu,
negujući uspomene na pretke koji su tamo sahranjeni i prenoseći na potomke tu ljubav
prema svom starom zavičaju u kome su se njihove porodice korenile i ostvarivale
više od nekoliko vekova.
Boris
Jočić nam je svojim romanom otvorio jednu veliku istorijsku temu koja tek treba
da se ispiše i prouči, stavljajući banatske Nemce na mesto koje istinski
zaslužuju i koje im na pravdi Boga pripada. Verujem da je ovo tek prva, ali ne
i poslednja, knjiga koja u literarnom opusu našeg autora nudi čitaocu odgovore
na mnoge upitanosti i skrivene istine koje se ištu i vrište i minulih vremena a
govore o našim banatskim Švabama.
Čestitam
autoru na odabiru teme i na romanu i željno čekamo nastavak Margitine i
Herminine priče.
