ТАЈНА ЗЕЛЕНОГ ЛИШЋА, Игор Мировић

ТАЈНА ЗЕЛЕНОГ ЛИШЋА, Игор Мировић
Ухватио сам себе како проничем
У језик зеленог лишћа у дворишту
На таласима који се пружају међу нама
Усавршио сам начин на који му саопштавам
Своје стихове од града и суше
Превише топлог људског тела и хладне душе
Ненаданог покрова за брзу смрт у откосу
Додир са прљавим стопалом и са шапом
Поверило ми се лишће како му није лако
Како се данима спрема на побуну савести
Како смо прљави, а пси су потпуно чисти
И још да не разуме вештачко светло које га буди
И прави покретне сенке од људи
Поверих им како ми није лако да певам
Док се око мене суше зелене леје младости
Поверих и да ћу окренути свет због једног листа
Стигао је ветар усред разговора и најавио снег
И наредио ми да прекинем да певам