Došlo je vreme kad su reči izgubile svoje pravo značenje i postale su izigrane i izgonjene iz svoje prave suštine.
Ništa ne ume da me tako
Ništa ne ume da me tako
silno zaboli kao gomila reči koje ne govore ništa već su samo proizvod baljezganja pijedinaca koji se preporučuju da jezikom utiču na moj duh.
Ranjiv sam na reči.Verujem u njih i kad čujem da ih na tako grub i bez utemeljenja način izgovaraju uplašim se.U meni se otvori gnezdo paranoje koje jednom Vujica tako dobro definisao.Želim da pobegnem da nestanem sa lica zemlje i da se u najdublju rupu zavučem i nestanem.
Stidim se i crvenim pred bogom i pred sobom kad slušam govornike koji po trgovima prosipaju reči kao paperje koje je nevidljivo i one ne dotičući slušaoce lete,lete u sopstveno samosmakniće.
Šta reći na temu mučnine, a da to neko pre mene već nije rekao. Ozlojeđenost se kostim za vlastito nesavršenstvo.Svet bi bio daleko lepši kad nebi postojao novac.Kad se zaustavi njegov redovan i normalan protok imamo utisak da se zaustavilo kretanje.Da stojimo u mestu i da se ništa naročito ne dešava. A u pitanju je privid kojim nas stežu zupčanici civilizacijske drobilice i mi pred očima kao film vidimo našu neslobodu i zgnječenost u paklu ekonomskih i monetarnih politika. Zarobljeni smo između ponude i potražnje na vetrometini tržišta u neravnopravnoj borbi sa nevidljivim oktopadima moći, gde pojedincu i ne preostaje ništa drugo do da u želji da dosegne svoj ideal slobode pobegne u ludilo, religiju ili pak u umetnost.
Ranjiv sam na reči.Verujem u njih i kad čujem da ih na tako grub i bez utemeljenja način izgovaraju uplašim se.U meni se otvori gnezdo paranoje koje jednom Vujica tako dobro definisao.Želim da pobegnem da nestanem sa lica zemlje i da se u najdublju rupu zavučem i nestanem.
Stidim se i crvenim pred bogom i pred sobom kad slušam govornike koji po trgovima prosipaju reči kao paperje koje je nevidljivo i one ne dotičući slušaoce lete,lete u sopstveno samosmakniće.
Šta reći na temu mučnine, a da to neko pre mene već nije rekao. Ozlojeđenost se kostim za vlastito nesavršenstvo.Svet bi bio daleko lepši kad nebi postojao novac.Kad se zaustavi njegov redovan i normalan protok imamo utisak da se zaustavilo kretanje.Da stojimo u mestu i da se ništa naročito ne dešava. A u pitanju je privid kojim nas stežu zupčanici civilizacijske drobilice i mi pred očima kao film vidimo našu neslobodu i zgnječenost u paklu ekonomskih i monetarnih politika. Zarobljeni smo između ponude i potražnje na vetrometini tržišta u neravnopravnoj borbi sa nevidljivim oktopadima moći, gde pojedincu i ne preostaje ništa drugo do da u želji da dosegne svoj ideal slobode pobegne u ludilo, religiju ili pak u umetnost.
