Једно поподне сa књигом
I
Овог
пролећа смо куповали углавном храну. У страху су велике очи! Када је страх од
заразе малаксао, почели смо се враћати старим навикама. Потребе су се опет
умножиле. На врху листе мојих потреба су, показало се, књиге.
Прво
што сам купила након укидања ванредног стања била је књига Иване Дукчевић
Уметност путовања. За ову књигу сам чула нешто пре проглашења пандемије, у ТВ
прилогу, говорила је ауторка и заинтересовала ме. Помишљала сам да књигу
наручим онлајн али смо се у то време ипак ослањали на кућну библиотеку (у којој
увек чекају и неке непрочитане књиге што не умањује глад за новим)и обимне
романе о Харију Потеру које смо позајмили непосредно пре затварања градске
библиотеке. Нашу десетогодишњу ћерку веома
занимају авантуре младог чаробњака и његових пријатеља, а ми делимо то
интересовање са њом у ритуалу заједничког читања пред спавање. Књигу Уметност
путовања сам купила у првој шетњи градом с пријатељицом после престанка
ограничења кретања. Ушле смо у сувенирницу и књижару. Следећи препоруке носиле
смо маске да заштитимо своје и здравље продаваца и малобројних људи са којима смо делиле затворени
простор. Ређе свраћамо у сувенирнице у сопственом граду. Али ова наша има
светски шарм! Веома сам се обрадовала откривши да тако нешто постоји и у мом
граду јер сам дуго завидела европским градовима и музејима на изгледу њихових
продавница са сувенирима. Зато радо свратим. Овдашњи сувенири су одраз нашег
културно-историјског наслеђа и духа, маштовити, креативни, оригинални и квалитетни.
У великој и разноврсној понуди сигурна сам да свако може да нађе нешто што му одговара или да само ужива
разгледајући и ћаскајући са предусретљивом и пуном знања продавачицом. У
књижари сам одмах потражила жељену књигу и нашла је. Пошто сам прочитала пар
првих страна одлучила сам да је купим. Или сам читајући само наишла на потврду
већ одлученог. Ауторка причу о далеком Јапану започиње сећањем на своја прва сазнања
о овој земљи у детињству. Јапански „Лего“добила је на поклон од стрица из иностранства,
а касније се дописивала са девојчицом из Јапана. Jaпанку је упознала посредством Политикиног забавника
који јој је отац куповао сваке суботе на повратку са пијаце уз НИН и дневне
новине за себе. Тај интимистички почетак ми се допао и повукао ме даље у
странице ове књиге о путовањима Јапаном, Турском, Ираном, Италијом и Шпанијом.
И друго што сам купила овог необичног пролећа била је књига. Књигу Радована Влаховића Дописнице за Никасса
наручила сам мејлом и добила поштом од издавача Банатског културног центра. У
поднаслову ове књиге стоји Путописи. У времену када путовања нису могућа ја
бих, ваљда, да путујем читајући што је увек могуће (али не умањује глад за
стварним путовањима, напротив). Требало је да путујемо у Милано, центар
ломбардијске регије, која је, испоставило се, била једно од највећих жаришта Корона
вируса у Европи. Теши ме што Андрић у
својој путописној прози путовања назива „нездравом потребом“ која троши новац,
време, снагу и машту. Сведочи да је највише написао у време када је био
приморан да седи код куће за време два велика рата. „Истина је, с друге стране,
да сам у оно што сам написао унео много тога што сам видео и доживео на тим
узалудним путовањима.“ И супруга сам упутила да чита путописе. Подсетила сам га
на мени веома драгу књижицу Виде Огњеновић Путовање у путопис коју она пише као
амбасадор наше замље у Норвешкој, а у сталном дијалогу са својом великом
претходницом Исидором Секулић и њеним Писмима из Норвешке. Захвална сам супругу што ме повременим
читањем одломака подсећа на дивну Исидорину реченицу, разгранате импресије и
моћ запажања. Она је и од путописа направила врхунску литературу! Наша
перцепција, оно шта и како видимо, зависи од онога што знамо и носимо у себи.
Позната је изрека да је лепота у оку посматрача.
II
20.05.2020.
Поштовани,
желела
бих да овим путем наручим књигу Дописнице за Никасса господина Радована
Влаховића.
Господина
сам имала прилику да упознам на сајму књига у Новом Саду и сретнем на промоцији
поезије Снежане Алексић Станојловић у библиотеци у истом граду. Снежана ми је
даровала романе Бапа и 1934. које сам читала уживајући у језику завичаја и
описима живота који је у време мог детињства нестајао, а који још и сама памтим
у траговима.
23.05.2020.
Књига
је јуче стигла. Прочитала сам је. Орадостила ме је! ХВАЛА
III
У
међувремену је било једно поподне једног (не)обичног пролећа које ћу памтити по
интензивном зеленилу окупаном кишом из кога допире цвркут птица. У ложи на
тераси одмарали смо поглед на зеленом и слушали терапијски птичији пој. Попут
улмског, а банатског славуја с почетака Влаховићеве књиге. Небитно је да ли је
тераса у Улму, Умагу или Новом Саду, у
оку је и човеку и у тренутку предаха, лакоће и пуноће живљења, да један поглед
постане благодатан и остане незабораван.
Са
терасе је допирао цвркут и тог касног сумрачног поподнева... Згуснуо се ваздух,
време и доживљај. Спуштајући се да предахнем посегнула сам за скоро стиглом
књигом. И остала са њом док је нисам прочитала. Књига је невелика али је
путовање било незаборавно и инспиративно. Када сам, пре
неког
времена, видела насловницу Влаховићевог романа Бапа, препознала сам деду само у
нешто познијим годинама, како га памтим, у недељном издању за цркву, са
астраганом шубаром, брчићима и астраганом
крагном на кратком црном зимском капуту. Не знам да поновим асоцијативну
нит која ме је с почетка Дописница опет одвела деди. Вероватно је то преплитање
судбина српског и немачког народа на тлу Баната о чему Влаховић пише („Сетио
сам се да су моји преци у Банату у прошлости учили од Немаца занате и нове
технолохије онога времена, а Немци су се од мојих предака учили страсти према
животу.“) али и лична судбина мога деде и његово странствовање као ратног
заробљеника у Немачкој. Или стално Влаховићево враћање коренима мудро сажето у
реченици: „Није лако сутра битисати ако не знаш ко си у корену јуче био.“ Оживео
је дедин глас са траке, слушала сам и писала па се, после тог меандрирања, опет
вратила књизи.
Дописнице
за Никасса је књига кратких путописних
записа из градова Европе и региона (Улм, Беч,
Загреб,
Вараждин, Лендава, Св. Мартин на Мури, Марибор, Велење, Пула, Умаг, Луцерн,
Базел, Требиње, Темишвар, Мамаја крај Констанце на обали Црног мора) са сајмова
књига, фестивала, турнеја и промоција. Своје интернационално сајамско искуство
Влаховић је овако описао: „Београдски (сајам књига) је најживљи, франкфуртски
највећи, пулски најшармантнији, бечки најгосподскији, лајпцишки најкреативнији,
новосадски најпоетичнији, а љубљански најорганизованији.“ На новосадском сајму
већ деценију организује Европски Фејсбук песнички фестивал.
Иако је
у жижи књиге запис који кореспондира са насловом Писмо Никассу из Улма, ја бих
за полазиште изабрала запис Ваш сан ће
бити стварност из бар два разлога. Прво, изузетно ми се допало како је
Влаховић представио и читао своју песму Мој сан је стварност српској деци која
су рођена и живе у Швајцарској, а у школи имају допунску наставу на матерњем
језику. То је песма о његовом дечачком сну да постане писац. Након читања сваке
строфе, на његово дизање руке, сва деца су изговарала „Мој сан је стварност“.
Тако им је пријемчиво пренео животни наук. Чинило ми се као леп пример нама
окупљеним око еснафског литерарног конкурса Причица из учионице. Поред његових
песама једна девочица је читала песму Матије Бећковића о Светом Сави. Објаснио
је деци да и Матија и он користе завичајни језик. Указала бих на још једну
сличност која се огледа у способности да се у врло кратком поетском или прозном
запису анегдотски истакне суштина и постигне ефектна па и неочекивана поента. Друго
и важније, пријатељица чији је Влаховић издавач и пријатељ га је представила
као човека који живи свој сан, а таквих је мало и то се не заборавља. Успео
је да литературу доведе у своје село уместо да за њом пође у неки град и даље у
свет. У свом родном Новом Милошеву основао је први приватни културни центар у
Србији Бантаски културни центар. „Мој песнички сан је постао стварност“ каже и
у запису Кишобрани. Слика из његове
младалачке загубљене песме оживела је у граду шарених кишобрана.
Није
спреман да напусти своје „тужно и сиромашно Ново Милошево“. Али жели да своје
идеје посеје Европом и да је „банатизира“. Тако је на Дунав фесту у Улму
поникла идеја да се Европски Фејсбук песнички фестивал сели сваке године из
Новог Сада по градовима подунавских земаља. Локал патриота али и путник,
космополита има изражено национално осећање. Родољубиви понос побуђују звуци
Марша на Дрину који свирају трубачи на бањалучком штанду у Новом Улму и песма
Тамо далеко коју певају српска деца у допунској школи у Базелу. У неколико
наврата Влаховић ламентира над судбином српског народа некад и сад и потврђује
да „нигде од наших мука не може да склони своје мисли“. Сетила сам се Надежде Петровић која шета умивеним улицама
Венеције размишљајући о блатњавим сокацима своје отаџбине.
У
Шајцарској му се допада што нико не спомиње политику нити су заокупљени
историјом „која је увек бивша дневна политика“. Док у Румунији на научном скупу
о добровољцима који су бранили румунску границу од Бугара стиче утисак да су
„ратна дејства још увек у току“ иако је и расположење „на висини“. Промовишући
књиге у Швајцарској такође уочава разлике у менталитету.
На једну упадљиву указује цртицом Након
промоције: „Код нас, у Србији, родбина и пријатељи након промоције књигу
очекују на поклон. Овде, у Швајцарској, најближи своју подршку аутору исказују
куповином.“ Тиме показују да цене рад и човека.
А иза
човека који је толико написао и мноштво идеја отелотворио стоји много рада.
Радо се
кити одредницом завичајни, банатски писац. „Има људи без среће, без одеће, без љубави, без дома и
државе, и гроба, али нема ни једног човека без завичаја.“ И не поставља питање које читам у
причи Илије Туцића Искуство завичаја: „Зашто се завичајност тако често посматра
као осећање нижег реда?“Туцићу је у томе „Антић пресудно помогао“. („Први град који сам видео у животу,
Кикинда, то је највећи град.“)
Влаховића прате Црњански и Ђура. За Ђуром трага по бечким
сокацима, о њему и његовим песмама о Мили мисли омамљен од једног пића и
дуванског дима у далеком Улму... А пред Црњанским рапортира. Други запис који
бих истакла је Смотра и рапорт у Бечу.
„Милитар из Карлове“ рапортира капетану сербском Вуку Исаковичу. Готово у ритму
Банатског кола („амови су намазани, оглавници подланчани и уздице затегнуте“).
Што да не? Ако може уз чардаш да се игра Ужичко коло, може и уз Банатско коло
да се рапортира. Имам добар разлог. У тексту овог рапорта препознајем и
присећам се речи завичајног говора којима нас је отац учио у „паорским
диванима“. За Влаховића завичај је „тачка одакле посматрамо свет“ али „и лепота
и мудрост коју емитујемо свету пишући и објављујући књиге“. И ма колико Банатом
предодређен, он је и онако банатски, рођачки широк и срдачан, уверен да је у
завичајном „вишегласју лепота и спас“.
Ту ширину, наслеђену од оца и равнице, и велико срце носи и
Никола Влаховић Никассо коме је упућена насловна дописница Писмо
Никассу из Улма. Он
је аутор књиге Сунчан дан и великих, ведрих слика. Родитељски снажно емотиван
све своје доживљаје жели да подели са сином и да га орадости , а да он
„орадошћен настави да орадошћава људе“.
Кованица „ОРАДОСТИТИ“ Влаховићев је књижевни манифест. У
запису Радован на коњу,
још једном од мени омиљених, у коме је главни јунак, износи
своје поимање литературе. Литература је „катарзично орадошћавање...и чини да
људи читањем и стварањем постану мудрији, срећнији, бољи и остваренији.“
Не пристаје да је литература борилачка
арена већ „дух који производе писци“- „који ће озрачити планету својим разногласјем
и позитивном енергијом и орадостити је на вјеки вјеков“. Иако ни сам не може да
побегне од слика из историје, живота и литературе које се у неком садашњем тренутку
споје у један доживљај премошћујући деценије и векове, истиче неопходност
литературе у односу на историју. „А литература је живот, стварни и динамични,
од крви и меса, живот који може бити састављен и од стварности, и од фантазије,
и од снова, али живот у правом смислу те речи, и зато је литература као хлеб
насушни људима, а историја и може, и не мора бити.“
У себи успешно спаја култ рада који је наследио у својој
сељачкој породици са необавезним и провокативним песничким шармом који је, бар
делом, попримио од дадаиста и зенитиста. Ослања се на ове авангардне и
револуционарне књижевне покрете који су протресали Европу након Великог рата и
допада му се фовистичко сликарство у своје време - с почетка прошлог
века„скандалозно“. Шеретску ноту у записима провлачи у дијалозима са Бранком
Андрићем Андрлом, Новосађанином са бечком адресом, мултиталентованим и
предузимљивим сликаром, писцем и музичаром. Непосредан је у контактима и не
преза од спонтаних поетских наступа на отвореном. Тако је члановима бенда Земља
грува пред концерт у Улму на тргу читао
прозаиду Опрости и ослободи се као мотивациони говор, а у Луцерну је пожелео да
Кинескињама прочита једну своју песму убеђен да поезија треба да буде
„несвакидашњи доживаљај“ и да не мора да се разуме већ је довољно да се осети.
Поменута напосредност довела је до случајних сусрета описаних у неколико симпатичних
записа као што је онај о Земи на путу Улм-Ново Милошево, о Банаћанки у кафеу у
Марибору и о Црногорки која не зна за Његоша јер је рођена у Швајцарској.
Ових дана када се много полемише о томе да ли ићи на море или
не (као да је то животно питање) упада ми у очи реченица „Морске плаже нису,
изгледа, за оне који су научили да мисле.“ Сетих се и израза „плажарење“са
пежоративним призвуком који сам давно прочитала у преводу књиге Сузане Тамаро.
А тврдња аутора да не уме да угађа стомаку и телу ( два пута
поновљена)подсетила ме ја на доживљај и
забелешку од пре нешто мање од годину
дана. У веома лепом парном купатилу источњачког ентеријера у духу Шехерезаде, а
усред Новог Сада, размишљала сам о угађању телу и како мије потребно време да се у таквим ситуацијама опустим док ме
сензације сазнајне и емоционалне очас освоје и занесу. Влаховић је као мали често
ишао у продавницу да оцу купи Супер Драву без филтера,а ја сам само једном у
животу куповала цигарете у оближњој трафици послата од васпитачице, сећам се,
такође словеначке 57, у зелено-црвеном паковању. Било је то другачије време. Писци су порочан свет и Оставио бих га раније записи су о
пороку и страсти пушења.
А шта би живот био без порока, грешака и страсти, без поезије
и фикције? Савршена равна линија... Живот само
то није. „Читав живот се састоји од мноштва белих и црних таласа.“
„Живот је леп!
И свима прија!“ Имају ови записи повремено и дитирампску ноту,
у славу живота, чији је врхунац у запису
Жив сам још увек – „Каква срећна мука!“ Овај усклик
без узвичника и фигура мисли, парадоксални спој противречних појмова, изражава
сву амбивалентност живота и живу жељу у човеку да живи и траје. И ерос је жив на овим страницама као
девојка-јегуља или у године зашао Галеб, као Андрлине еротске алузије и
аспирације... „избија као наша страшна глад и воља за животом“.
Влаховић према сопственом признању пише „да би отклонио своја
унутрашања несавршенства што бољим уметничким и књижевним уратком“,а у жељи „
да се бар мало допадне себи“. Себи као писцу жели да прави нове промоције
књига, да у књижарама и на сајмовима гледа како лепо стоје његове књиге на
разним језицима и да још понекад васкрсне уз неку песму. И моли: „Боже, учини
да мој сан постане стварност.“
А Господ му се одазива јер „Господ је мој род највећи“. Тај
суштаствени, искрени, дубоки и блиски
однос са Богом још једна је битна одлика овог човека и његове прозе. Док
поји Свјати Боже, свјати крепки, свјати бесмертни или пред пут пали свеће за
здравље и срећу живих и спасење душа умрлих с Господом као са родом разговара
„директно и са љубављу“.
„Хоћу да верујем, упркос свему.
Све људе краси доброта, лепота и чистота.
Бог ми је сведок.“
Попуњава се још једно место у реду великана из Баната... Познате
су приче о чувеним Банаћанима, помиње их и обичан свет када хоће да се подичи завичајем. Али је још
увек мање познато да је лик тајног агента 007- Џејмса Бонда инспирисан животом
Душка Попова чија је породица пореклом из Новог Милошева. Текст Илије Туцића о
томе сам први пут прочитала прошле године у Војвођанском магазину и срећем опет
исти податак у Влаховићевом запису У
Констанци сам возио Јагуара. Изненађујући, шмекерски али пристао у складу
са реченим: „Оно што проживиш-нико ти не може конфисковати“.
Ово поподне са књигом је било несвакидашњи доживљај.
Станислава Бакић Јоканић
23,24.маја,
2020.
