Nisam dovoljno vodio računa kad sam ih zatvarao, a i reza je bila malo starija i izlizana, kad su uhvatil priliku i istrčale na sokak. Nisam odmah primetio da su pobegle, a kad mi je komšija javio preko telefona da je na drugom kraju sela video kako moje reči galopiraju po vlažnom asvaltnom drumu, nisam mogao da poverujem da se to desilo. Kaže lete prosto prema severu, prema granici su se zaputile. I uplašio sam se i pokajao što im nisam davao više slobode, što ih češće nisam izvodio u šetnju i na čist vazduh, a sad ne samo da su pobegle, već ne znam dali ću ih stići, i da li će, ako ih stignem, i ponovo želeti da se vrate, a već me je počelo obuzimati strašno kajanje. I krenem kolima za njima. Nisam žalio auto već sam pod punim gasom prosto leteo drumom u pravcu koji mi je pokazao komšija. Ali one su davno već otišle iz našeg atara, ja sam jurio kolima za njima ne obazirući se na saobraćajne znake, ne obazirući se na propise i ograničenja brzine i ne vodeći računa o drugim učesnicima u saobraćaju. Usput sam se na nekoliko mesta zaustavljao kad sam video ljude koji su bili u grupama i raspitivao se za njih, da li ih je neko video. A kad su mi pokazivali rukom u pravcu gde su odglopirale, ja sam uskako u kola i jurio za njima. I možda bih uspeo da ih stignem da u jednom trenutku se nije pojavila policija koja me je zbog prebrze vožnje zaustavila i koja mi je tražila sve po redu: ličnu, vozački, saobraćajnu i sve kako to već ide po propisu i proceduri koju je zakon kazao. Ja sam im govorio da požure jer ja jurim za mojim odbeglim rečima i da ih pokušavam stići i vratiti nazad u korlat moga uma i da je tamo njima pravo mesto, jer one su se otele i ko zna šta od viška osećaja slobode mogu da načine, koga sve mogu usput da pokrenu i da ga podignu i ko zna gde se sve to može ustremiti i na koga se može ustremiti. I kad su me na kraju pustili, bilo je to po zakonu, zbog prebrze vožnje sam isključen iz saobraćaja. I šta sam drugo mogao već sam morao da odustanem od dalje potere za mojim odbeglim rečima. Nekoliko dana pošto sam se vratio kući, čuo sam da su već tog dana prešle granicu i da ih niko nije ni zaustavljao. Nije mi bilo lako. Brinuo sam kako će im biti tamo u tuđem svetu, među tuđim ljudima, a bogami, pomišljao sam kad se dobro namuče vratiće se kući. I stalno mi je u glavi bio onaj idiom koji kaže: Kako gala odkasala, tako gala dokasala. Mislio sam da će se vratiti i čekao sam i molio se, i nadao se, ali sve je bilo uzaludno. Dugo vremena sam bio neutešan, a onda sam počeo da ih zaboravljam i da tražim neke druge reči koje će biti samo moje i koje sam počeo da obožavam, ali ne više tako da ih zatvaram, već sam ih voleo iz daleka, a i davao sam im slobodu i nisam više držao zatvorena vrata na korlatu u mome umu. I prošle su godine i već sam bio i zaboravio moje odbegle reči, kad sam jednog jutra po svim novinama video da su osvanuli naslovi sa mojim rečima. To me je mnogo obradovalo i evo nisam uspeo, a da se ne pohvalim, kako su moje odbegle reči, tamo negde u belom svetu uspele da osvanu na naslovnim stranama vodećih svetskih dnevnih novina.
