Kako godine prolaze, sve češće sabiram i sumiram životna iskustva podvlačenjem crte ispod proživljenog. Ne delim mnogo dobro od zla koje mi se dešavalo jer su uglavnom išli nekako uporedo. Preplitali su mi se kroz život koji sam pokušavao da učinim podnošljivijim, verujući da dok stvaram nove vrednosti, dok kreiram, sve ima smisla pa i nevolje i nedaće koje zajedno sa uspesima dolaze od ljudi i sveta u kome živim. Moja od detinjstva urođena sklonost da ne izazivam zlu krv, da kontrolišem zločeste porive u sebi je samo bila želja da smanjim, da umanjim mogućnost da mi ljudi nanose zlo. A spremnost da oprostim, da prećutim i progutam nevolje i nedaće, da otrpim nezaslužene šamare, ponekad čini da se oni koji mi nanose zlo primire. Nisu u pitanju strahovi koliko potreba za tihovanjem i meditacijom. Mladost je nekada činila da su moje želje bile iznad mojih moći. Shvatio sam da treba želeti onoliko koliko u stvarnom svetu možeš da dobaciš. U duhovnom svetu treba želeti beskonačno. Te dve želje dugo godina sam mirio u jednim grudima. Antagonizmi i isključivosti između njih i danas postoje. Razumom ih kontrolišem. Moje je da radim, što mogu bolje i što mogu više. Moje je da između dobra i zla uvek proizvodim i želim dobro, kako sebi tako i svetu koji me okružuje. Moje je da biram uvek pozitivan pristup kako stvarima tako i ljudima. Da između Boga i mamona uvek, pa čak i po cenu vlastite žrtve, uvek budem za Boga, jer dugačije i ne mogu jer sam kroz njega i nastao. Da li je svet dugačije ustrojen i da li me stvarnost demantuje, hoću da verujem da nije, ali postoje oni koji pokušavaju kroz zlo da dođu na dobro. I evo, kad posle više od pola veka sumiram rezulatate i kad se osvrnem na proživljeno, nisam nezadovoljan. Da li sam mogao više, ponekad se pitam, i da li sam grešio. Svakako da je bilo propusta, a da sam mogao više, sigurno bi se to desilo. A nije još sve gotovo. Zahvalan Bogu, još uvek živ sam, postojim, delujem i stvaram nove vrednosti.
