Prostranstvo trenutka u kome živimimo učinilo je uobrazilju da titanismo vidljivom i stvarnom. Naša snaga je bila u našoj ranjivosti koje nismo bili svesni, a naša veličina u krhkosti i lomljivosti čitavog sveta, pa i našeg bića u kome smo se odenuli dušom koja proizvodi kreacije i iluzije, koje se najčešće razbijaju o stene, surove i nemilosrdne stvarnosti, iz koje obično izlazimo izranjavani, sa svešću da, gubeći one koje volimo, dobijamo ih emotivno u večnosti, sa iracionalnom potrebom našom da sve je u svemu, da svi smo u svima, da naši boravci u trenutku postoje samo da bismo zapamtili da postojimo, da bismo rađali i pronalazili draga nam bića, a onda ih gubili negde u prostranstvima trenuka u kome smo živeli da bi u sledećem već bili zajedno sa njima sjedinjeni u Gospodnjem naručju.
Novela ili pak kratki roman Macan Petra Tanackova pisana je istančanim i visprenim i lično proživljenim pripovednim stilom, u prvom licu, gde smo svedoci i saučesnici u bolu i uzvišenoj interpretaciji kakvu samo može, kao odu, otac napisati voljenom sinu.
