Ja retko javno napadam i javno se izrugivam ljudima. Ne činim to ni tajno, a ni iza leđa. Jednostavno uvek tražim načina da se isključim i sklonim i da ne dozvolim sebi da grube i uvredljive reči upućijem drugima.A kad su u pitanju književne polemike i nadmudrivanja i za to veoma često ne samo da nisam spreman, već nemam ni volje ni snage ni živaca da isterivam sa nekim mak na konac i da isterivam pravdu koja veoma često i ne mora da bude ništa drugo do javno nadvikivanje i galamljenje pa ko dalje dobaci.Ja nisam takmičar po prirodi i nedostaje mi onaj klasični sportski duh nadmetanja i stalnog traženja nekog koga bih pobedio. Ne prija mi takmičenje bilo koje vrste, a ponajmanje kad je u pitanju književnost.Ja se ne bavim pisanjem da bih se takmičio sa nekim i da bih pratio trendove i uklapao se u njima. Pisanjem se bavim pre svega kao ličnim činom somooslobođenja moje duše od doživljaja kojom je ona prepuna i to prelivanje iz nje je ustvari moje pisanje. Život mi je svakodnevno donosio nove doživljaje kako stvarne tako i duhovno promišljene doživljaje. Iz pijeteta prema njima nisam ih mogao zaboravljati, jer bih na taj način zaboravljao sebe, a nisam ih imao ni gde slagati u glavi pošto su uvek novi i novi dolazili.A opet imao sam i želju da iz onoga što sam proživeo i promislio nešto i naučim, a pogotovu iz grešaka da nešto naučim,tako da sam onda beležeći sakupljao i određena iskustva i shvatio da neke greške dva puta u životu ne treba ponavljati.Moji tekstovi su različiti kao što je različit i moj karakter svečoveka.Kao što su različite i protivurečnosti u duši koje godinama nosim u sebi i čijih sam međusobnih isključivosti i samopotiranja svestan još od rane mladosti.Ali ljudi književnost i literaturu žele da vide na ( mislim na pojedine ljude) način kako su oni u mnoštvu poetika to odbarali na način koji su oni zamislili da je najbolji i najvredniji.I tada kad im se ponekad ne dopadne nešto od mojih tekstova oni su skloni da to javno napadnu ida izblate pred svima očekujući da ću da odgovorim i da sa njima uđem u polemiku i da se javno pred svima svadjam i nadmudrujem.Obično oćutim javno blaćenje, premda mi ponekad to i nije pravo jer oni probude onu moju uspavanu ratobornost i militantnost, ali je ne pokazujem i smirim se i povučem i dozvolim njima da dobiju preko potrebni osećaj da su pobedili.U običnom životu kad se ljudi posvađaju pred drugima u žaru verbalne borbe, svakakve gadosti jedni o drugima mogu da izreknu svakakve gadosti. Potom se mire i izvinajvaju jedni drugima i ljube se i opet izvinajvaju, itd. itd. i sve to opet čine javno i iznova se ponižavaju jedni prema dugima, i pred celim svetom A kad oćutiš napad i primiš šamar, više se ponizi onaj koji te neosnovano udara nego ti koji si ga smerno primio.A uvek ti ostaje uteha da je jači onaj koji prima nego onaj koji udara.
