O tome da vam je umro prijatelj obično vas obaveste prijatelji. Zatečeni ste i uglavnom iznenađeno promrmljate nešto polu glasno, ali reči ne dopiru iz vaše svesti i kad biste trebali da ih ponovite ne biste umeli. A onda sledi onaj neumitni trenutak suočenja sa sobom. Uprkos svim našim pregnućima, ipak se umire. I to čine ljudi iz vaše blizine. Oni sa kojima ste se družili. Oni sa kojima ste generacija, sa kojima ste delili neke vrednosti, ponekad i isforsirane, ponekad i iracionalne, ponekad mladalački naivne i pune predrasuda, ali ipak vrednosti koje su bojile vaše živote i činile ih posebnim u jednom vremenu koje je iza vas. Sve na ovom svetu je protivu smrti, a ipak se umire. Ponekad mi se učini da smrt ne bira nas, već da mi biramo smrt, da joj već unapred svojim životom zakazujemo sastanak, kao randes sa ljubavnicom našeg života koja je uvek tu pored nas. Ponekad je nevidljiva, nepristupačna, nečujna, nema i zagonetna, ali je tu negde, kraj našeg anđela čuvara kojeg nam je gospod po rođenju dao. Moleći se za život molimo se i za smrt, a da toga često i nismo svesni. Taj trenutak zaustavljanja života, samo onima koji nisu umirali, izgleda bolan i težak. Mi, koji umiremo češće i svakodnevno izgovarajući svaku rečenicu kao da nam je poslenja, hoćemo da verujemo da je smrt blagodatni poziv od gospoda za zemlju živih u carstvu nebeskom
