Nema sumnje da se u ranijim vremenima u našim paorskim kućama daleko češće i redovnije kuvalo nego danas. Hrane nikada nije bilo na pretek i za bacanje, ali je uvek bilo dovoljno da se svi ukućani najedu, a uvek je malo ostajalo za keru, i naravno, pomije za svinje. Tek docnije, nauka o ishrani je pokazala da su kuvana jela daleko bolja da se jedu nego suva, ali u ono davno vreme, bilo je obavezno da se nešto jede kašikom. A bilo je i dana kad se zalihe mesa, obično pred klanje svinja istroše i kad reduše uhvate pa prave krompira na više načina, a pogotovu onaj takozvani bećar paprikaš koji nije imao u sebi nikakvog mesa već samo krompir sa kneglama u koje stavljano po jedno živinsko jaje. Oni kojima to nije bilo dovoljno jako, drobili su unjega hleba da se bolje najedu. Postojali su ljudi, koje sam poznavao u mome detinjstvu, koji su gotovo u svako jelo drobili hleb. A postojali su i oni koji su kašikom sva jela jela. Tako je moj komšija Čeda voleo da jede nasuvo sa hlebom, a isti je drobio u tanjir i mešao sa rezancima i sve je to jeo kašikom kako bi što pre bio gotov i ustao i sklonio se od astala. Deca su obično jela mleka u jurarnjim satima u koje je drobljen hleb. A drobilo se i u čaj, i u supu, a takođe i u razne kompote. Ono što je posebno bilo interesantno je da se u slatko vino udrobi hleb. To je bio poseban specijalit. I zaista, kad se malo bolje prisetim prošlih vremena, vidim da je drobljenje bilo veoma prisutno i veoma često u ishrani žitelja naših kuća u mome detinjstvu.Ali u poslenje vreme sam počeo da primećujem drobljenja za koja u detinjstvu i nisam znao da postoje. Tako sam otkrio razna retorička drobljenja, marketinška drobljenja, politička drobljenja i shvatio da se sa drobljenjem mora ozbiljno računati u trećem mileniju.
