O oranju zemlje u našim paorskim banatskim kućama se oduvek govorilo kao o velikim državnim ili crkvenim poslovima, dakle, tiho i krajnje ozbljno sa puno zamišljenosti i strogoće u izrazu lica onih koji su taj razgovor vodili. Postojale su dve vrste oranja: letnje, koje se još nazivalo plitko, i jesenje, koje su zvali duboko oranje. Plitko oranje, ili takozvano ugarenje, se radilo u letnjem periodu uglavnom posle skidanja i vršidbe pšenice, ječma i ovsa i išlo je do šuva dubine i to su mogli da rade i mlađi ukućani, jer je to oranje podrazumevalo kako prevrtanje zemlje tako i sečenje mladih trava iz korena kako bi se zemlja nakon njihovog sušenja čistila. Letnjim oranjem se zemlja pripremala da se dobro ispeče na suncu, da primi u sebe što više energije i da se, kad grudve ispucaju na suncu i na vetru, stvori sloj prašine za koju su naši stari govorili da ima zadatak da čuva vlagu. Odmah posle vršenja pšenice, iznošeno je na strnjiku stajsko đubre koje je sa letnjim oranjem zaoravano i ubrzavao se proces njegove razgradnje u humus koji su biljke u sledećem plodoredu koristile za hranu.
Duboko oranje se radilo u kasnu jesen nakon branja kukuruza i odnošenja kukurzovine, ili kako se za kukuruzovinu kaže u Banatu – tulaj – koji je korišćen za stočnu ishranu i loženje u paorskim pećima. Duboko oranje je podrazumevalo spuštanje pluga na dva šuva, a nekad i na dva i po šuva, ili do dvadeset i pet centimetara. To je tražilo daleko veći napor i preciznost kod orača. Dubokim oranjem se zemlja pripremala da preko zime mrazevi i sneg razbiju i natope vlagom grudve zemlje tako da one do proleća kad je setva, a i kasnije, sačuvaju vlagu u sebi kako bi seme bačeno, posejano u zemlju moglo, kad dođu topliji dani, da nikne.
Naši preci su zemlju orali volovima i drvenim plugovima, pa su onda orali konjima i metalnim plugovima sa jednom brazdom koji su imali točkove koji su se zvali kolečke, pa onda na četiri konja plugovima koji su imali dve, ili pak tri brazde. A kad se pojavio prvi traktor u našem selu i u našem ataru i još kad su njime Žeravicini počeli da oru u Tomašvalu, to je bilo ravno pravom malom čudu.
Jedne večeri kad sam se vratio iz škole, a bila je jesen, otac i deda su sedeli za stolom, pušili i nešto tiho i poverljivo razgovarali. Majka je prala od večere sudove, a baka je štrikala vunene čarape kraj peći. Majka je odmah postavljala tanjir sa jelom na jednom kraju stola, dok su otac i deda nastavljali razgovor na drugom.
– U’vatilo me u leđa, pa ne mogu da idem – vajkao se deda.
– Ja ne mogu sam – govorio je otac – ne mogu da stignem i da gledim di volan ide i da pratim kako crtalo radi.
– A i ovi nadničari su osta’ljali malo krupnije čapurje pa da skrješ glavu priko nji’ – nastavljao je deda.
Nagnut nad tanjirom, lagano sam jeo paprikaš sa živinskim mesom i pokušavao da uhvatim i shvatim razgovor oca i dede.
– Uvežbaću se ja – govorio je otac – a i majstor Mileš mi je pokazo da to nije problem i naučio sam ja da teram, ali nisam nikad u oranje išo. A sa oranjem nije šala, tu se mora voditi računa.
Kad sam bio pri kraju sa jelom, shvatio sam da se otac sprema na oranje i da mu je to prvi put da ide sam traktorom koji smo kupili od Žeravicinih te jeseni. Kućno domaće vaspitanje je nalagalo tradicionalno da deca ne smeju da se mešaju u razgovor odraslih, već samo da ćute i slušaju, a ako ih neko nešto pita da onda pristojno odgovore, pogotovu ako su đaci. Nisam izdržao, videvši da su otac i deda u nevolji, pa sam se ubacio.
– A da idem ja sutra sa tobom na oranje? – rekao sam ocu.
– Mali si ti još – vikala je baka preko naočara jednako štrikajući – ti ima da učiš školu.
Otac je bio malo iznenađen, majka je rekla da će ići ona da pomogne ocu, a deda me je zamišljeno upitao:
– Koliko imaš godina?
– Deset – odgovorio sam kao iz topa.
– Pa i ti si imao toliko kad sam te vodio na oranje prvi put. Tad smo orali sa četiri konja, pa si naučio. Neka ide i on stobom i neka sedi na blatobranu i uči – odlučio je dejka.
Tako je i bilo, majka je sutradan rano spremila torbu sa hranom i balon vode, a otac je pripremio traktor, upalio ga da ćuka, zakačio plug i u samo svanuće smo krenuli, jer nas je čekalo puno posla. Ja sam bio radostan što sam uključen u jedan muški i domaćinski i starešinski posao. Osećao sam da nešto i ja vredim i da sam i ja, eto, počeo da se staram i da vodim računa o kući i da doprinosim, kako su to govorili deda i baba. Do njive nam je trebalo dobrih pola sata vožnje, a put je bio prepun jama i jazmaka, a bio je i raskaljan, pošto je jesen bila kišna, i razoran. Otac je vozio prvom brzom Štajera, a ja sam gledao sa blatobrana kako veliki zadnju točkovi razbijaju čampaš i prolaze preko bara sa vodom. To me je zabavljalo i osećao sam u traktoru veliku moć i snagu.
Otac je pušio cigaru za cigarom u vožnji, a usput je dodavao i smanjivao gas koji se nalazio kraj stuba volana. Na tom traktoru, postojao je samo ručni gas. Nožni nije bio instaliran. Ja sam gledao u daljinu kako se rađa jesenji dan i usput su mi padale na pamet sve priče o oranju koje sam čuo u mojoj porodici.
Sećam se kako mi je u dugim zimskim večerima u našoj sobi gde je bila peć, deda pričao kako je njegov brat voleo da ide da ore od mladosti i kako u vreme jesenjeg dubokog oranja, zajedno sa stricem njegovim, na zemlji koja je bila u blizini Tise u ritu, nije dolazio po nedelju dana kući. Nekad i po mesec dana - kad krene, da se ne staje. Duboko oranje je, u Banatu, bilo nešto sveto, kao obred, kao ritual, nešto samo za posvećene, jer je od njega zavisilo kakav će usev biti. Još se oralo drvenim plugovima i sa volovima, a naša četiri vola kad odu u rit da oru, a tamo smo bogami imali više od trideset jutara zemlje, nije se dolazilo dok se ne završi. Bilo je to, kaže deda, tek posle prvog rata.
– Ćesarija je bila propala, a ja sam bio narukov’o i otiš’o u vojsku – govorio je deda – moj otac Čika nije bio orač, on je više bio da vodi računa i da se stara da sve bude u redu i da vodi divan sa ljudima, da ide u suvaču, u crkvu, u opštinu, i sve tako neke važne stvari i poslovi koje drugi nisu mogli i nisu bili kadri. Moj brat Jefta je bio momčić, tek su mu udarili brkovi, možda jedno petnajst, šesnajst godina, a bio je čvrst ko čelik, e, on je zajedno sa Čičom Milićom iš’o na oranje u rit. Kad odu, tamo su spavali u opaklije uvijeni, a nosili su i slanine, i šunke, i luka, i ’leba im napeku, pa ga stavu u prteni džak. Imali smo mi i konje u ono vreme, ali sa njima se nije, kako je moj deda govorio, nije tako dobro i duboko oralo k’o sa volovima – prisećao se deda.
Bile su dvadesete godine dvadesetog veka, sad vidim, vreme kad se pojavio futurizam kao umetnički pravac koji je veličao mašine parne i lokomotive, a mi smo u Banatu na volove orali, i to ko je im’o, to je bilo kao sada da imaš teški traktor od dvesto konja.
– Jedno jutro kad su se probudili – nastavljao je deda – sneg je napad’o do članaka, zavio je i njih, i volove, i plug, i kola, a oranje samo talasa i cakli pod snegom. Bio je to onaj mokri sneg i Jefta je znao da će se on otopiti, pa je ost’o u ritu sa volovima dok sneg ne spadne sa zemlje, usput je mano volove da odmaru, a dobro i’ je ranio. On je vol’o da dobro i gazdački rani marvu. Volove je mano kod kola na jasle, on je otišo kod Rakazovih na salaš da sedi pored pećke i sas Dušom da pije vine i karta se. Jefta je bio vinaroš, nije pio puno i nije dao da mu uđe u glavu, ali je vol’o da pije. A kad se sneg sklonio i kad je sutradan smrzlo, on je nastavljao i nije dolazio kući dok sve nije bilo gotovo.
Već smo bili blizu njive u ritu o kojoj mi je deda pričao i već se bilo dobro razdanilo, a pramenovi dima očeve cigarete su dopirali do mojih nosnica. On je jednako i strpljivo, ne menjajući brzinu na menjaču, već samo na gasu, vozio traktor. Kad sam ga pitao što ne promene brzinu i kad je ravan put da vozi malo brže, on mi je rekao:
– Na vreme smo krenuli, a i nikud mi ne žurimo.
Tog dana, majka je otišla kod učiteljice u školu da me opravda zbog izostanka. Učiteljica se čudila i pitala majku:
– Pa zar nije mogao otac da vodi sa sobom nekog starijeg.
– Nije ’teo, sramota mu, a i n’ume baš najbolje da ore, pa da mu se ne smiju. Već kad se izvežba, onda može nekog i voditi.
Učiteljica je prihvatila opravdanje, ali je kazala majci da poruči ocu da me mane da idem u školu da ne pravi od mene paora kad mi vreme nije.
