Ime Kura je dobio, i sam ne zna kako, još dok je bio dečačić koji je tek prohodao. Ime mu je dao brat koji se brinuo o njemu, a zvali su ga u sedamdesetim Hipik. Odrasli su kao sinovi Ljube Širaja, i jedan i drugi, i Danice koja je malo živela sa Ljubom kad ima novaca, a malo Mogom kad ima novaca i hrane. Hipik je bio stariji od Kure nekih sedam, osam godina i odrastao jedući ostake od hrane koju su mu kuvari davali iz naše kafane. Imao je već petnaestak godina, a izgledao je kao da ima sedam, osam i rano je počeo da puši i sakupljao je čikove po centru i grebao se za cigare, a kad je pustio kosu preko ušiju dali su mu ime Hipik. Kuru je sa šest godina vodio sa sobom u centar da jedu ostatke iz kafanske kujne. Važno im je bilo da ugrabe, čim se kuhinja otvori, da pokupe od kuvarica ono što je ostalo, dok ne dođe Bujdoš koji je pomije i ostatke hrane nosio da hrani svinje. I kako mu je hipik sa šest godina davao cigare da puši, ovaj je kao ciclu cedio opuške sve jednako cufleći i mrgodeći se. Za pušenje se tada govorilo u narodu da je onaj ko puši pravi čovek.
U večernjim satima se Hipik kod omladine po parku grebao za po koji sitni dinar za pivo, a vodeći brata sa sobom, ovaj je tražio cigarete govoreći:
– Daj jednu da zakurim.
Tako mu je i ostalo ime. Kura.
Evo ga već treći dan je pred dućanom, pije, a sad mu je blizu četrdeset i pet godina. Radio je u Livnici i tamo je već posle nekoliko meseci na poslovima u jezgrovnici zadobio poverenje da preko banke prima platu i dali su mu karticu s kojim je imao prava da u vrednosti jedne plate ide u minus.
– Treći dan, ne ide na posao – kaže mi Džegerka – samo pije, a kući dođe samo da ruča. Kupio je karticom vratne krmenadle, pet kila, i ja sam mu sve ispekla i sad samo dođe kući da jede i vraća se, dok ne spiri minus sve do dinara. Oće da proživi. Dosta mu je i jezgrovnice i svega – kaže mi saputnica i žena mu Džegerka.
