Српски
народ има много недовршеног посла у свом врту. У књижевности имамо толико тога
да средимо, да архивирамо, да разјаснимо себи, да бисмо могли да кренемо напред
уцеловљени. Не нестају људи из одређених делова наше земље, обично са
периферије, само због губитка услова за егзистенцију, него још више због тога
што се на периферији снажније осећају зрачења споља, а слабе везе са језгром
(као кад се човек смрзава – чим ледени ваздух удари у ваше лице, тело ће
покушати да се изолује од хладноће тако што ће преместити крв из коже и
спољашњих екстремитета, као што су прсти на ногама и рукама, према језгру), са
суштим, са смислом.
Нису ни
историчари обавили свој део посла до краја. Али чак и да јесу, књижевност има
свој, посебан удео у уцеловљењу народа, који се ниједним другим видом духовне
делатности не може заменити без остатка. Историчари се баве великом историјом и
ретко ће ући на камернусцену, у кућу нашег човека. Књижевност полази из куће и
окућнице и креће да разумева свет, епску сцену, враћајући се из тог света
назад, у ону кућу, да је изнова разуме и утеши. То је огроман простор
осећајности и идеја који је неописан, незаписан, заборављен испод наслага
историје и индуковане незаинтересованости за „малог“ човека и његову прошлост.
Тако су читаве биографије предате забораву, употребљене и закопане дубоко у
подвест света.
Радован
Влаховић својим романима даје нови, један виши живот прошлости свог краја,
Баната (писци најчешће полазе од њима познатих топонима у разумевање света), банатског
села и салаша, желећи да, непретенциозно, али прецизно и свеобухватно, сагледа
живот који је, само наизглед, отишао у историју. Ниједан историјски процес није
завршен. Све ври под површином и чека свој моменат да избије, без обзира што
ми, често, мислимо да је нешто остало „иза нас“ и да то што се дешавало нашим
прецима нема никакве везе са нама. Чује се захтев из грла становника
мегалопиолиса: Живети сад, живети у тренутку! А прошлост се, као понорница,
врати да свет доведе у меру.
Трокњижје
о Бапи, Бранку Павловом, главном јунаку романа Радована Влаховића, заокружено
је истраживањем о животу овог паора, његове породице и свих оних са којима они долазе
у контакт пред почетак Другог светског рата. Наслов трећег романа овог
трокњижја, Мученици,као да једнако
сугерише да је у питању верски празник, као и последице утицаја силе која се
надноси над свима њима, као фатум, чинећи од њих мученике, али овог пута не по
свом опредељењу за Христа.
У
Влаховићевим романима постоји једна сила која је јача од закона и друштвених
уређења, једна животна енергија, снага, српска, паорска жилавост, неумитност
која у различитим околностима тражи свој пут ка горе. Романи Радована Влаховића
доносе атмосферу салаша, питому, радину, а испод сваке незграпности, политике,
беса, ипак, налази се, питомост, као почетак и крај и као жељени модел живота. Снага
овог приповедања долази из познавања села, метафора које, потичући из села,
граду појашњавају његову баналност, док селу траже модел да оживи на нов начин.
Мученици говоре, између осталог, о подели света која се
рефлектовала и на банатско село. Бранко и његов брат Добривој јесу два лица
српског народа у Војводини, посебно у Банату. Добривоје, комуниста, и Бранко,
Бапа, паор којем је стран било какав политички ангажман, а посебно комунистичка
идеологија агресије, одузимања, побуне против вере и свега познатог. Обе стране
осећају глад за нечим што им измиче, што недостаје. Бранко сања Врт љубави, у којем се налази са Маром,
љубавницом, која му показује да и они могу, „после свих мука“, да проживе као у
бајци. Под утицајем разговора са Добривојем, комунистом, и Бранко жели један
други свет, отменији, како му у сну каже Мара. Међутим, он, будећи се из сна,
има онај непогрешиви осећај, који долази из недоктринираног дела свести, из
дубине која чува биће, осећај да не припада тамо, у том врту, са том женом и
као да осећа зазор од тога места, иако је првобитно желео да истражи шта и кога
све има тамо, у том врту. Жена увек представља метонимију неиспуњене жеље.
Добривој припада другом свету, комунистичком, плебејској увређености и
озлојеђености, подстакнутој идејом о сопственој величини и супериорности. Ова
друга страна покушава да гради на одрођености и на рушевинама, док она прва
трчи у месту јер свет не остаје исти. Добривојев друг, револуционар, саборац са
којим је заједно био у заробљеништву и борио се на страни бољшевика, Селе Комадера,
у Русији има жену и сина Димитрија, за којима чезне и које сања, док у Банату
има жену Велинку и синаза које га не веже ништа. Многи су наши заробљеници
оставили потомство у Русији.
Чудна је та веза српског народа са Русијом и њеним
пространством, за које је Берђајев рекао да пејзаж руске душе одговара пејзажу
руске земље, то је исти бескрај, непостојање облика, стремљење према бескрају и
ширини. Посебно у Банату је била изражена та веза са Русијом. Кад се српски народ
нашао у готово безизлазној ситуацији половином осамнаестог века, стешњен са
једне стране Турцима, од којих су побегли, а са друге стране притисцима
Аустрије и Мађара, којима су добегли и за које су по европским ратиштима
проливали крв, притисцима који су значили могућност нестанка, исељавање у
Русију се појавило као решење које ће очувати биће народа. Читава насеља српска
у Русији, формирана од стране српске војске која је ратовала за дом Хабзбурга, временом
су нестала, као што се и могло претпоставити, јер јеСербија от Росији очен далеко, како је рекао руски министар Проти Матији
Ненадовићу, али је остала идеја о слатком
православљуи братству које ће сачувати биће српског народа.
Није случајна алузија на писца Сеобаи слатко православље,
будући да је и он један од јунака Влаховићевог романа Мученици. Црњански се појављује, као и браћа Мицић, зенитисти, у
претходном, другом роману о Бапи, између осталог, да наговесте духовну потку на
којој се тка живот српског народа и да му дају легитимитет.
Бранко је српски паор, који воли да је сено саденуто а
марва намирена, пре него човек. Радован Влаховић успева да, испод свих наслага
живота, идеологије, историје, различитих утицаја, прикаже доброту српског,
банатског паора и његову жељу да његов народ буде народ међу народима, братски,
људски повезан са другим народима.
–Еј, алај смо се састали
бећари, Срби, Швабе, Шокци и Мађари.
Утицаји других народа, поред оних лоших, трагичних, имали
су и благотворан утицај на српски народ. Као утицај домаћих Шваба на занатство
и пољопривреду у Војводини. Ко нејде у
Кикинду на пијацу, тај ништа не зна, а ко се не меша сас другим народом, тај је
ћорав код очију. Сви људи све знаду и од њих можеш да извучеш и оно што не
знаш, а треба ти, а, Бога ми, можеш да чујеш и оно што никад ниси ни помишљо да
ћеш чути. А ти се онда према свему том што си чуо од других равнаш и тражиш оно
што је за тебе и за твоју кућу најбоље и најкорисније, каже Влаховићев
приповедач. Само, мораш да знаш која је твоја кућа.
Духовитост, хуманост, доброта и ведрина зраче из
Влаховићевог приповедања које користи језик који одступа од стандарда. Ово је
роман-домаћин који свом госту-читаоцу износи најбоље што има, чистог срца,
искрено, без улепшавања, али и без претеране самокритичности која је увек, осим
што је одраз лошег стила, одраз спремности да се прода сопствена душа.
