Kroz čitav život me prate, kontrolišu i javno govore o dobrom ukusu, o kom znaju veoma malo, ali su skloni da o tome trabunjaju. Oni su novi agitpropovci koji se nude kao spasitelji književnosti kojoj sam ja, pišući svakodnevno tekstove na mom profilu na fejsu, naneo veliku štetu time samo što sam shvatio da pišem za narod i o narodu, da pišem za ljude i o ljudima. Ambasadorima besmisla se to baš i ne dopada, ali vole da čitaju. U mojim tekstovima pronalaze ono što ni sami, kao nepatvoreni globalisti sa prazilukom iz guzice, vide. Oni korespondiraju sa nemogućom misijom u sebi negujući prezir i mizantropiju svoje odrođenosti odsa ljudi i naroda. Kroz čitav život ih pratim kao stražare koji, zajedno sa svojim prethodnicima, na vratima književnosti biraju ko će da bude prihvaćen, a ko ne. Naravno, tako je bivalo u prošlosti. Novo vreme stvari vidi drugačijim, a takođe i novi i drugi ljudi. Oni su spremni da zapodenu kavgu i da izaizivaju na dvoboj u kom će pucati mecima punim pomrčine i gneva, bljuvotina i ispljuvaka gnojnih koji su proizvod naslaga neiživljenih maminih i tatinih sinova koji se nisu pronašli i sada negirajući druge traže mesto pod kapom nebeskom, ako već ništa drugo onda da budu njihova suprotnost. Pa čitav život me osporavaju, čitav život me guraju na stranu, čitavog života se javljau neki korespodenti i inspektori i inženjeri duša koji bi da me zabludelog vrate na pravi put. Svi bi trebali da idu njihovim putem i putem njihovih ideologa. Svi bi tebalo da traže od njih dozvolu da pišu i da se bave pisanjem. Oni su čuvari nepostojeće tapije književne i estetske vrednosti, koje kako nam je pokazala istorija u novom vremenu i nisu ništa dugo do miks. Oni nipodaštavaju ono što ja radim, ali čitaju, gade se i čitaju, preziru i čitaju, smatraju da su i bolji i pametniji i obrazovaniji i da je moje pisanje bezvredno, ali ipak ga čitaju i ne samo to, već ih i boli glava, što je i normalno, jer se naprežu da nauče ono što nisu znali. Smetaju im teme o kojima pišem, verovatno su im odveć paorske. Možda ponekad malo i dosadne, pa ne možemo svi biti toliko urbani. Možda su malo i religiozne, pa ne možemo svi biti ateisti, po službenoj dužnosti, to vreme je prošlo. Smeta im što se predstavljam bez sakrivanja, punim imenom i prezimenom, i ne skrivam se, onako kako su to komesari umeli u onom već zaboravljenom vremenu, iza određenih ideologija. Komesari su branitelji književnosti i jezika od mučitelja kakav sam ja, pošto je to što radim skribomanjija koju oni ni u jednom trenutku ne mogu da podnesu, ali ipak čitaju moje beleške. One su njima hleb nasušni postale i iz straha da ne padnu pod uticaj poleteli su da ih napadaju po fejsu i po svim drugim mestima. Ako ništa drugo, bar ih inspirišu moje priče i verujem da će iz nesvesnog jednoga dana se one njima vratiti u svesno. Bože, kako će biti srećni. Oni kažu da je moje pisanje mučenje književnosti, pa čitav život mene književnost muči, a ujedno i pisci sa svojim hiperbolisanim biografijama. Komesari bi da svi prosipamo otrov i kalež iz duše skakom i da ga točimo na veliko i da se svi njime inficiraju. Pa, to je smešno. Oni žele da budu čuvari haosa, koji se nudi kao lepo uređeni sistem u javnom delu i u onom gde je sve određeno i proračunato.
