Stare pijace između dva rata, nalazile su se u centru sela Karlova. Oko njih su bile smeštene kafane, mesare, pekare, mlina, dućani špicerajske i tekstilne robe, gvožđara, crkva, opština i sve što je trebalo za trgovačko građansko opsluživanje i za, može se reći, društveni život sela .Na sredini pijaca se nalazio spomenik dobrovoljcima iz prvog rata. Pijace su se održavale dva puta nedeljno i na njima je bilo veoma živo. Karlovčani su bili ponosni na drveće koje na tom prostoru bilo posađeno. A pijace ženske, kao i svake druge, bile su veoma posećene u ono vreme. Za vreme drugog rata, o božiću, na njima je za grane drveća bilo povešano tridesetak rodoljuba koji su prethodno ubijeni kod železničke stanice. Narod je trebalo zastrašiti, tako su mislili okupatori, a Karlovčani kao starinom militari i ratnici samo su se ispod obrva tog božića gledali u crkvi znajući da je u pitanju odmazda i da u sred zime nije mudro da pokazuju svoj odgovor na masakr koji su okupatori napravili. Na ovu priču iz prošlosti mog sela pre neko veče me je podsetio moj prijatelj Nedeljko zvani Kića koji kao penzioner živi u Zrenjaninu. A odmazda je bila vezana za ubistvo tri nemačka vojnika u našem ataru nekoliko meseci ranije.Moj prijatelj Nedeljko je na jedan memoarski način obradio tu temu i o njoj se puno govorilo godinama posle rata, a i meni je deda pričao kako je bio krvav trag po snegu kad su streljanje rodoljube kroz selo nosili drvenim kolima. Ma mestu u jamurama gde su streljani rodoljubi je podignut spomenik, a Kića mi je pričao kad je jednom sa svojim tastom Jeftom koji je bio pojac u našem hramu prolazio pored tog mesta da je ovaj skinuo šešir kad su prolazili kraj stratišta i prekrstio se. Nedeljko je tada bio mladi sekretar opštine u našem selu i vatreni pobornik novog naprednog socijalističkog rzumevanja i tumačenja života. Sam čin skidanja kape i krštenja ga je zadivio, a kad je upitao tasta šta to radi ovaj mu je odgovorio; Golgota. Pokazivam poštovanje njinoj žrtvi i molim se bogu za pokoj duše njinim senima.O tog dana sam uprkos učenjima počeo sasvim drugačije da gledam na našu narodnu i običajnu tradiciju, mnogi drugovi su mi i zamerali zbog toga, ali ja njihove kritike nisam slušao, znajući kakava se dubina emocije i poštovanja prema žrtvama krije u duši našeg narodnog čoveka.Dugo godina kasnije na starim pijacama je izgrađen dečiji vrtić, kaže mi Kića, a ja se i danas sećam mog tasta pojca i rodoljuba koji su na tome mestu povešani kako bi zastrašili narod.Moji razgovori sa Kićom umeju ponekad i da se oduže, prosto telefon da se usija.Kad sam spustio slušalicu imao sam i ja utisak da mi u ušima tutnji Jeftin glas koji kaže Golgota.
