Bila je sama, a na stolu je imala njegovu otprintanu pesmu, crvene jabuke, crno vino, venac smokava, par oraha, kandilo sa mladim žitom i telefon što uporno zvoni. Milovala je slepog mačka u krilu i plakala. Na badnje veče, vidarka je shvatila da njenoj bajci nedostaje junak.
Sa crkve je zvonilo na večernje, a ulicom su zavijali kerovi kad je on Ipolitovo oproštajno pismo založio kod antikvara za par sličuga i dopunu za mobilni. Antikvar ga je kao dragulj stavio u veliki sef da sačeka da osvane radni ponedeljak bilo koje godine u bilo kom veku.
Iz daljine su bučali po mračnim krčmama anarhisti preobraženi u krimninalce i hajduke. Pevali su glasno, kao ludi revlucionarne pesme sa istrgnutih stranica romana Fjodora Mihajloviča, koje je on čuvao da založi kod lihvara za drugu priliku, za kartu Orijent ekspresa ako je bude.
A bio je njen izabrani junak, pesnik i ljubavnik, Grof Miškin, što na sličugama prati trojku u kojoj Rogožin zavaljen u medveđem krznu lagano pije crveno vino. Oko njega cigani pevaju neko ludilo, a on jeca sebi u bradu pesmu o Nastasiji Filipovnoj, o prećutanoj i nesrećnoj ljubavi, o budućem ubistvu iz strasti i koječemu.
Pred ponoć, sve kao da se smirilo, jedino su još momci po selima prangijali petardama, a devojke su pred ogledalima sa svećom čekale proročanstvo o njihovim suđenicima.
On je poslao vidarki sms. Tuga mi se obično o praznicima izliva iz srca, a od nje lijem moćno zvono kojim ću te zauvek radostiti.
Vidarka mu je odgovorila: Dođi da u metežu vekova zajedno svedočimo Hristovo rođenje.
