Радован Влаховић (1958) је широко познат као први човек Банатског културног центра у Новом Милошеву, који репрезентује различите врсте културних делатности, од ликовних, изда - вачких, музичких до манифестационих и разних алтернативних облика. Влаховић је и пи - сац: пише прозу, поезију и есеј, а издао је преко четрдесет књига, превођен је на неколико језика, а највише на немачки. Као писац, Влаховић је изабрао свакодневни говор прожет регионалним изразима и лексемама, а све у оквирима хришћански интониране филозофије живота, засноване на општим постулатима њене теологије, примењене на емпиријске сижее и лирске рефлексије о овоземаљској драми човека. Његове су песме исписане у слободном кратком стиху, у развијању раличитих сижеа из свакoдневног живота, где је говор понегде говор унутрашњег дијалога, понегде иронично одбијање људских грехова охолости, понекад дубока и прожета молитвеност у обраћању Богу. Влаховић каже: Стварајући, жудим бесконачно свакодневно чистећи срце уметношћу А оно, ноћу у осами тихо и умилно поји молитву творцу неба и земље (...) Хришћанско срце је средиште умности и људске егзистенције, то није емоционализовано и страствено срце пролазног човека, него срце дубоке вере, емпатије за другог, прожетости истином, осећањем за правду (...) Влаховић је изабрао да уметност очисти срца од привида и напасти свакодневних нерасудности, а уметност је попут пута који води ка спасењу, ка божанском. Да би та жудња песника била у обрисима могућег, он се обратио смислу као оквиру људског деловања у времену, у историји, и коначно – у односу на трансценденцију: Увртим понекад ноћу себи у главу да она танка струна љубави и смисла још увек држи ме будним (...) Моје омаме животом протежу се у вечност чинећи ме ратником што стражари ноћима као крајпуташ на друму до творца васељене (...) Да бдењем над смислом као пастир чувам чезнутљиве варке љубави и тако искупим се трајно преображен визијама савршенством молитве Творцу свемира за божански траг свеопштег и мени недокучивог постојања (Бдење над смислом) Појам бдење се користи да означи ноћну службу пред велике празнике, уз велики пост. Етимологија нас упућује да је сам термин бдење потекао од глагола бдети, односно бдити, ко ји се користи да означи бригу за некога (дете, родитеља, пријатеља, себе итд.). Само преображење Христово на гори Тавор се везује за бдење, за суочење његових ученика са његовом божанском природом. Отуда је смисао једна од битних упоришних тачака хришћанског разумевања света у судару са ескапизмом и порицањем смисла у модерној људској култури. У свету без Бога не постоји смисао. Човек је бачен у свет без милости, њега спутавају само људски закони, безличност и хаос који нуди неизвесност и случај као исход. Нема тајне, нема недокучивости као циља људске авантуре, нема дрхтаја пред обећањима улоге човека да заслужи спасење, само равнодушност овоземаљског пред небеским обећањима и опчињеност стварима једнократног и вечно потрошеног живота. Влаховићева песничка уметност реализује се као вера у смисао, у животну и спасоносну дијалогичност, у молитвени разговор са Богом, где пред собом искушава чврстину своје вере у добро, у Божије послање, у разумевање човека и његових награда и грехова. И све се то исценира са становишта проживљености и разазнавања живота као огледала пролазне и непролазне човекове судбине, као непоновљива историја живота у географији и говору једног језика у којем Влаховић из песме у песму трага за тајном Бога, тајном смисла. Јован Зивлак
