Roman Evo čoveka Radovana Vlahovića jedan je u nizu autorovih savremenih istraživanja srpske i vojvođanske avangardne i neoavangardne umetnosti, što je već u niskom startu osobenost romana koja će zainteresovati čitaoce radoznale svesti i alternativnog ukusa. Evo čoveka je literarni hibrid koji harmonično uklapa nekoliko žanrovskih okvira i tematskih polja. U središtu Vlahovićevog romana nalazi se, još jednom, iskustvo avangardističkog zenitizma i neoavangardnog „Novog zenitizma“, čije se poetičke postavke, ideologije i učesnici oslikavaju kroz uspomene i perspektivu likova Josipa Micića, fantomskog dvojnika, ili bolje reći obrnute slike u ogledalu zenitiste Ljubomira Micića, i avangardnog slikara Marija, razapetog između želje za uspehom u pariskim umetničkim krugovima i emotivnoj nemogućnosti da raskrsti sa svojim konzervativnim banatskim zavičajem. Vlahovićeva postmoderna, fragmentarna obrada Künstlerromana može se čitati kao neka vrste kreativne sinegdohe vojvođanskih neoavangardnih grupa i scena koje su se, poput mnogih sličnih pojava u posleratnoj Evropi, gotovo u podjednakoj meri razvijale u urbanim centrima i ruralnim predelima. U romanu se stoga nailazi i na prozna razmatranja neoavangardnih pojava poput konceptualističkog eksperimenta, performansa, radikalnog nihilizma, anarhije i protivdruštvenog delovanja u tradicionalističkoj sredini i strogom, gotovo totalitarističkom društvenom uređenju. Uprkos ovim, na prvi pogled, složenim umetničkim temama, Vlahovićev roman nije samo zahtevno promatranje arstističkih koncepata. Autor uspešno u ovom delu stvara i višeglasne porodične priče, odnosno duboko intimne pripovesti o junacima koji lutaju – životom, prostorom, uspomenama, a u nekoliko džojsovskih pasaža, i snovima – u potrazi ne samo za svojim umetničkim identitetom, nego i onim nacionalnim, društveno-političkim, pa na kraju i ličnim, psihološko-emotivnim. Kao dobra mešavina visokih umetničkih koncepata i ličnih priča, Ecce homo uz postmodernističke donosi i „tradicionalne“ elemente uspešne proze: jasan izraz i vešto vođenje višestrukih krakova radnje, pritom uz Vlahovićev dar za uzbudljivo otkrivanje priče koje za sobom nosi nekoliko šokantnih otkrića i peripetija iz života glavnih i sporednih junaka. Evo čoveka je složeno delo, koje se pritom pitko čita. To je „roman o umetniku“ sa tematski svežom postavkom vojvođanske neoavangarde; potom, tradicinalni porodični roman; pa i savremeni emigrantski roman; na kraju, ovo delo obogaćeno je vešto upletenim memoarskim elementima samog autora: u lucidnom činu, lik samog Radovana Vlahovića pojavljuje se kao sporedni junak u romanu. Evo čoveka je intrigantan omaž jednoj kulturi, vremenu, umetnosti i idejama.
