Са нотом носталгије, а у тону недостатка, неретко помињемо или слушамо о прошлим временима у којима је, влада мишљење, све било боље, хуманије, лепше и лагодније. Живот је текао по једном устаљеном реду, његов ток је код сваког појединца унутар друштва био готово праволинијски и добро познат, а кривудања и одступања лако уочљива и свакоме знана. Модерно доба преокренуло је ток те генерацијски дуге реке. Правила, начин живота и опхођења, али и поступања, умногоме се разликују од традиционалних форми које су нам у детињству преношене као догма. Савремен човек не живи као његови преци, али сећање на њих још увек је свеже, тим пре што представници „старог кова” у неурбаним крајевима и даље живе и негују, колико могу, дух давних, бољих дана. У тренуцима када стрес и ужурбаност досегну кулминацију, а ми застанемо, пожелимо да се присетимо лепих прича о животу и дану „обичног” човека и спокојно ушетамо у просторе снова. Управо у тим моментима, када нам недостаје детињство, лагане, а поучне приче, народни хумор и старинска мудрост, утеху можемо пронаћи у редовима кратке збирке прича Радована Влаховића која носи романтично-носталгични наслов „Пун Месец и хармоника”. Он већ при првом сусрету интригира будућег читаоца, стварајући пред његовим очима умирујуће слике ноћног призора обасјаног месечином, а истовремено га тргне музиком коју, чини му се, већ у даљини чује: „Месец је пун над мојим селом. Са врбе хуче сова. Под липом мирише свеже покошена трава. Из даљине, са краја сокака, чујем хармонику и неко пева на сав глас: – Теби, моја верна љубо. На пластичној столици, заваљен као у вечности, гледам. Мој дух, налик јахачу поноћном, одлази нечујно у прерију небеску.” Неоспорно је да је најтеже од обичног, свакодневног и добро познатог направити интригантно, зачуђујуће и вредно. Али, зар није управо у томе величина једног писца – да у „малим” и свима доступним стварима, дешавањима и људима, увиди наизглед скривено, те да, указујући на исто, читаоцу отвори нове видике? Радован Влаховић, писац и Човек из народа, и овом збирком успева управо на овом тешком пољу. Наиме, приче које ћете сусрести у поменутој збирци, подсетиће вас на универзална и непролазна начела, истинске и праве вредности, те ће вам пружити савет, утеху и поуку. Аутентичним, стога не увек граматички исправним језиком, и препознатљиво погрешном употребом појединих речи карактеристичних средини и друштву о којем пише, Влаховић слика „малог” човека и његов свет указујући на богатство и разноликост која се крије у наизглед баналним дешавањима и исказима његових јунака. На тај начин пишчево родно место (Ново Милошево) брише границе локалног и постаје симбол за универзално, а општенародно. Иако у првој равни тематика јесте оријентисана ка локалном, не може се не увидети да је фокус на човеку који, спрам друштва у коме живи и норми које му оно намеће као једино исправне и социјално пожељне, склапа коцкице живота прибегавајући пренесеном обрасцу, али и коригујући га спрам сопствене природе, дајући му ноту непоновљивости и аутентичности. Ова необично обична збирка прича акценат ставља на Човека, свакодневни живот и природу која га окружује и која је, наравно, усклађена са његовим душевним стањима: „Врба је депресивно дрво и личи ми на пензионерско лице на шалтеру Поште кад му службеник саопшти да пензија стиже идуће недеље.” Дакле, у свему око нас Влаховић увиђа лепоту и открива дубину. Он ухвати тренутак и од њега сачини поезију коју потом претаче у форму кратке приче, а све у циљу подсетника: у свему можемо пронаћи суштину и лепоту, само је важно на који начин гледамо. Рецимо, за њега сунце није само сунце, већ је оно „огромна црвена корпа” која се „прикачи као брош на небу”. Он се радује природи, диви јој се, клања и разговара са њом: „Добро јутро, кајсијо накривљена! Здраво, вишњо висока! Добро јутро, дуде велики, лепо су те поткресали!”, али проговара и о тешким тренуцима и историјским дешавањима које једно друштво преживљава. Шаљиво, а опет тужно, сумира истините закључке: „И где се то, током последњих година, изгубила сва та позитивна енергија? – наставим ја. А Аркадије ми, повлачећи дуге димове цигарете, мудрачки одговори: – У транзицији, друже мој, у транзицији.” У немалом броју кратких прича, Влаховић открива друштвену и социјалну структуру људи на селу, те неоптимистично доноси закључак о будућем животу на истом: „А у мом селу у овом часу има преко петсто празних кућа. И кад се једног дана сви раселимо и помремо, остаће само вране да се башкаре по крошњама и шарају својим црним телима плаве ћилиме неба.” Веома духовито описује комшије, познанике и типичне представнике из народа који су „мудраци и зналци свега” – људе које свако од нас зна и који не мањкају ни у једној средини: „Ја не слушам шта говориду доктори кад је јело у питању, већ памтим како су моји у кућу одувек радили”, а такође се не либи да у форми шаљиве критике укаже на мане простодушних, а опет некултурних појединаца: „Приметио сам да моја жена све зна – каже ми пријатељ у поверењу о својој супрузи. ... Што споменеш, она најбоље зна, а говори као навијена и још много тога би рекла само да има публике и прилике. Слушам је и дивим се њеним тирадама и њеном знању, јер она зна, она све зна – опет ће мени пријатељ, а ја се сетим покојног комшије Јоце који је за такве жене говорио: – Оне све знаду, само не знаду да су просте.” Влаховић тка приче преплићући локално и опште, познато и скривено, обично и чудно. Сједињују се некад и сад, живи и преминули, „мали” и „велики”. Проговара се о широко распрострањеним судбинама нашег народа: „Чудо да смо живи, шта смо све проживели”, али се истовремено увиђају и заокрети младих нараштаја: „Наша деца, то нисмо ми, рокенрол генерација из времена соцреализма што су имала илузију да живе у најбољој од свих земаља у свету, за коју се понекад требало и личним примером доказивати.” Нећемо заборавити да поменемо да је у збирци заступљена и неизоставна тема која опседа сваког уметника, а која се тиче његове пасије и пута: „Моја библиотека је расла из недеље у недељу, из године у годину. Увек сам се добро осећао међу књигама. Оне су ме гледале са полица и давале ми наду да ће и оно што живим и пишем, преточено у књиге и литературу, једнога дана стојати крај нечијег узглавља, да ће са полице посматрати и чекати да их неко отвори и открије свој свети грал.” Успех и дугогодишње искуство Влаховић пак не скрива, већ будућим нараштајима оставља рецепт: „За све треба имати меру, пажљивост и посвећеност кувара и уредника, и најбоље је кад се има времена да се рукопис, исто као и ручак, крчка на тихој ватри, и да уза све, при руци буде сасвим довољно зачина како би се добио кус, како су то говорили наши стари мајстори кувања и уређивања књига.” И овим саветом завршићемо рецензију збирке кратких прича „Пун Месец и хармоника” јер, сматрамо, управо на овим крилима будући писци треба да наставе лет удахњујући, попут Радована Влаховића, свету, друштву и људима који их окружују, вечни живот јер: „Писци су људи који своје памћење продужавају писањем.” Онда када нам затреба предах, освежење сећања и подсетник да кроз књиге сви живимо и да у њима проналазимо одговоре и решења, треба да посегнемо за збирком „Пун Месец и хармоника”. Многобројни именовани, али и безимени јунаци, типични и репрезентативни представници своје генерације, миљеа и времена које полако нестаје, подсећају нас да је „обичан” човек свако од нас, а да смо баш такви, истовремено, потпуно необични и своји. Јединствени – јер то заиста и јесмо. Једноставним стилом, разумљивим језиком, а карактеристичним изразима и језичким формама, Влаховић је на папир просуо душу панонског човека, оголио његов менталитет, психички склоп и фингирао ситнице од којих је сачињен његов живот. Одао је почаст Човеку, пријатељима, познаницима и зналцима. Кроз хумористично-сатирични хвалоспев подсетио нас је ко смо и одакле потичемо и, бар за тренутак, вратио нас је традиционалним вредностима и духу прошлих времена за којима, ма каква она заиста била, ипак, сви чезнемо.
