„Одврати очи моје да не гледају ништавила, путем својим оживи ме” Пс 119, 37
Књига која је пред нама ново је сведочанство, нова исповест, ново рухо вечног човечанског вапаја за животом, вапаја којег је брижно очински обукао у своје речи и у наше време, и у наше име, најпре доживео и изговорио у себи, а затим оживео и на даровно нам поклоњење записао исповедник – књижевник Радован Влаховић. Вођен својом неутаживом потребом да тако, сам изабравши, живи, дише, ради и пише, аутор нас је орадостио својом „ка-атонској причомпутописом”. Овом збирком писац проводи своју читалачку публику кроз дане свог детињства, преко школовања и сазревања, до садашњег тренутка, не престајући да нам сугерише поглед на век будући; затим кроз топониме од зелене банатске траве и салаша крај Јароша до Свете земље, Богородичиног перивоја, Богомајчиног врта, претворивши цео запис у једно житијно штиво, које својом сликовитошћу чини да се осећамо читаоцима својеврсног филмског аутобиографског синопсиса. У прилици смо да се, листајући ову књигу, упознамо са неким од оних личности, које су, скупа узевши, или оставили, или пак и сада то чине, неизбрисив утисак на аутора, а, убеђени смо, и обрнуто. Влаховић, на крајње отворен, дубински начин, интроспективно, посве живим и живахним стилом, описује како и на који начин, у својству ходочасника на интересантном путу ка Светогорју, са свим доживљајима, успонима и трудовима, застајкивањима, крајпуташењима и преиспитивањима, који (пут) символички представља ауторов живот у малом, у својим сапутницима препознаје сапатнике, и како се кроз њих, доживљавајући сваки нови тренутак као прилику за нову докатарзу, допреумљење и никад довољно доверовање, упознаје са Недокучивим и природом око себе, а ми са Радованом. На овом путешествију, које је од школских дана нашег аутора било недосањани сaн, Радован се, попут крвоточиве жене која се додирнула делића одежде Исусове у жељи да јој бол умине, дотиче скута игуманије хиландарске и свеатонске, крочивши на обалу Свете Горе. Тамо, попут удовице која приноси две лепте, једине које су јој преостале у том тренутку, тиме приносећи заправо све, Радован је спреман да Богу поклони себе целог, свом снагом својом, свим умом својим, свим срцем својим и свом својом душом. Аутор се, иако приноси све, у исто време осећа и као онај из јеванђелске приче потребити, који целог живота није имао човека који би му помогао да се спусти на оздрављење до бање Силоамске, а који се сада налази поред Онога који је Победилац бесмисла и смрти, Животодавац. Радован поред Њега, и Он у Радовану. Писцу и у тим тренуцима час навиру сећања, час провиди у будућност, час категорише садашњошћу. Води нас час по светогорским козјим стазама, час по сеоским сокацима и школским ходницима, а све једнако освећујућим по његово богочежњуће биће. Радован снолико, а на јави води дијалоге и опет, са друге стране, попут Лазе Костића снове снива, снове снује, снове у којима му се поруке телеграфски одашиљу, а све то од њему драгих људи, попут мати Вере и оца Дамаскина, крушедолских житеља и за његову душу коленопреклоника, и у слике их кује, кичица му је перо, платно му је папир. Радован слика, пише, пише. Напаса Радован стадо, попут Петра Неодричућег, Стеновитог и Господњељубећег, по савету и завету свога духовника, горе поменутог калуђера. Писац зна са Ђуром Јакшићем, док се нелако успиње Атосом, да је на стазама живота трње за човека, али и да је, тако склон греху, тај исти човек спреман и да се покаје. Крећући се са аутором од путељка до путељка, од испоснице до испоснице, од приче до приче, бивамо закрштаваницима, миронишућима и сапокајницима пишчевим. Радован попут Мојсија води нас, свој народ, свој национ, од странице преко странице до странице, као од брда преко брда до брда. На синајски начин пустињи све око Радованових маршута, док га следимо преиспуњени поверењем да нас води баш оним путем који је за човека искројио Кројач васељене, и ње кроз нас, нама, Закрпитељ. Пустињи свака стопа, али хоривски се избунари вода жива на месту трагова где год је Радован својом дивљекестенастом патерицом ударио. Када нам је већ аутор мојсијевски раздвојио корице своје књиге, позива нас да, из лутајуће ожегуће песковитости наше реалности, гоњени свако својим греховима који фараонски желе да нас поробе не би ли нас икако приморали да се уградимо у неке нове Вавилоне, сакријемо главу и пређемо у пећинске дубине његове душе, да нам покаже живуће благо многоцено у виду сталактита са којих, ставши испод њих, па макар то било и кап по кап, добијамо нектар, воду живу. Радован као да се, иако до дана данашњега живи неизлечиво заљубљено, навикнут на банатску равну тацнасту земљану површину, са које се вековима и миленијумима узимају хранљиви плодови за људе и животиње, овом књигом изуо, као пред подножјем високог Синаја, знајући да је место где стоји свето. Спреман је да се и даље успиње. Спреман је да прими таблице закона, али „закона благодати”. Спреман је да нас са својом породицом и васцелим живим светом укрца у себе, у онај нојевски меснато прокрвављено куцајући део, докле се бура не стиша. Али она нема ни меру ни намеру да то учини. Не треба се надати, неће се ни стишати. Не, док не дођe Онај Kоји Јесте, једина Непроменљива Категорија, и не одмори нас коначно од падова, подижућих и успононеобећавајућих. Свих. Заувек. Како? Радовановим „араратским веслом”, „атонском патерицом”, причама пред нама вођеним као мапама ка Обећаној земљи, ка Царству Небеском, где су звезде на дохват руке, где нема суза осим оних које на радост миришу, а сви се купамо у Сунцу правде, по први пут дечије окупани у Љубави (1 Јн 4, 8; 4, 16), обезмаглењи од сивила, обесукобљени, обезварничени од сударања нашег духовног са оним материјалним, беспрестано и безуморно литургишући, славопојећи Творцу неба и земље, и свега видљивог и невидљивог, на свој начин двогласом тенорско-басовским попут Радована и пријатеља му, придружујући се безбројгласу херувима и серафима, и Оне која је часнија и неупоредиво славнија од њих. И опет упитаност, да ли је то могуће? Радован Влаховић нам књигом поручује и уверава нас да је са Богом све могуће.
