Prihvatimo li bar u najvidljivijim proklamativno promotivnim crtama neosporno banatsko raspoloženje u sveukupnom i pogotovo novijem pisanju Radovana Vlahovića, lako bismo mogli podleći večno slatkom čitalačkom izazovu da uz njegov rukopis sinhrono imaginiramo čitavu napast književne, kulturne itd. prošlosti na našem vojvođanskom, tim fenomenima srećno bogatom terenu. Dabome, ni sam autor, ma koliko samosvestan bio, ne previđa tu mogućnost, i vešto je podgreva u tekstu, kako direktnim imenovanjem prethodnika, poput Đure Jakšića, tako i neskrivenim, geo-istorijskim, kunst-historičkim i pogotovo književnim reminiscencijama, aluzijama, personama. Takođe, mada i u ovoj knjizi poglavito koristi lokalni jezički standard s retkim elementima pokrajinskog govora i tek ponekim blago afektiranim trans-paorskim akcentom uz neskrivenu volju za pripadanje trenutno dominantnom mejnstrimu u srpskom književnom i idejnom prostoru pisma/slovestva, Vlahović ni i u ovoj knjizi ne beži od svojih mladalačkih fascinacija, sada pre izraženih na tematskom (ponuda barbarogenija Evropi) nego na formalnom planu. Međutim, i ta sasvim tanana verbalna nit dovoljna je da pisanje ovog deklarisanog banatskog lokal patriote, bez ikakve štete po rezultat tog pisanja, značajnim delom može biti osvetljeno i iz šire perspektive stvaralaštva prethodećih mu banatskih (i vojvođanskih, srpskih, evropskih...) neo-avangardista. U prvom redu V. R. Tucića i Vojislava Despotova, iz njihove ranije faze – s pisanjem nestihovne poezije anegdotičkog fragmenta, kao i imajući u vidu teoriju i praksu banatske svetske književnosti koju su, s podjednakom merom duha i tekstualne kompetencije, tokom poslednjih deceniju-dve najživlje zastupali otac i sin Šajtinac, Radoslav i Uglješa. A svakako bi pri tom trebalo imati u vidu i istovrsni uticaj harizmatičnog i modelotvorno još aktuelnog Branka Andrića Andrle, uticaj koji Vlahović, za razliku od nemalog broja kolega, uopšte ne taji nego blagorodno otkriva, čak inaugurišući Andrića u frekventan lik, aktivnu jezičku figuru svojih mikro proza. Da su Dopisnice za Nikassa upravo zbir mikro proza čitaoca dovoljno informiše već samo oko, i pre nego što počne da čita, a naravno da bi preostali večito sumnjičavi organi čitanja, s razlogom mogli dodati još poneki termin, ili u ovom ne sasvim čvrstom slučaju – terminčić. Anegdotički fragmenat je već pomenut, a mnoge od ovih stotinak strana kao da apeluju da naredna moguća žanrovska odrednica bude putopisna crtica, dabome s povremenom bogatom aromom prozaide, svedenog poetskog/poetičkog iskaza ili sintaksički pripitomljenog koana, da ne kažemo baš Facebook objave ili tvita, zlu ne trebalo. U takvu mikro formu Vlahović, kako i podnaslov knjige lepo svedoči, ne sažima velike naracije niti napadne elaboracije svetskih pitanja, ali je duh cele stvari internacionalno veoma živ, pa i primerno živahan uz zgodnu unutrašnju dramaturgiju dijaloškog naprezanja i mirenja odnosa kosmopolitsko/lokalpatriotsko, planetarno/lično, i slično, na malom, intimističkom ljudskom obrascu. Zapravo, Vlahovićev se putujući internacionalizam manifestuje u njegovoj opravdanoj želji da po dunavskim, crnomorskim, pomurskim, jadranskim, pod-alpskim i drugim evrokultur-feštama od Ulma do Mamaje i od Lucerna do Lendave slavi ne samo Svoju, nego i poeziju/stvaralaštvo Drugih, i da tako zastupa mogućnost opstanka umetnosti/kulture kao večite razmene. Njegovi zapisi iz stranstvovanja tako su, zapravo, zapisi o traženju živog ljudskog zajedništva te vrste, kako s drugima tako i sa sopstvenim znanjima, lektirom, fascinacijama, objektima tradicije, prirodom i sumnjama u budućnost kao meru nepromenjivog, istog. Zavisno od stanja i zvanja sagovornika zasniva se i značenjski & tekstualni intenzitet svake od ovih objava, pri čemu su lično iskustvo i fino pogođena tonska laviranja pred licima današnjeg sveta ponajbolji aduti ovog autora. I – što nije sasvim bezazleno, već skoro primerno ohrabrujuće – sve to je i lep prilog našoj putopisnoj prozi, uz samosvojno geopoetičko osećanje sveta, tako da naglasak nije samo na našem, niti na samo proznom. Baš kao što u književnosti i treba da bude.
