O kumstvu u našem narodu i o njegovom značaju, i o istorijatu i pričama religioznim i bogougodnim, ne bih govorio u ovoj belešci. O tome svi pišu, a kad dođe taj trenutak i tabloidne novine su pune bogougodnih priča uprkos tome da se jedno kraj drugih nalaze intervjui naših vladika i razgolićenih pevačica. Ali to govorim onako usput pošto sam vam želeo ispričati o mom detinjem doživljaju odlaska i nošenja kolača kod kuma. Kumstvo se u mojoj porodici poštovalo i ono je datiralo još iz devetnaestog veka, iz onih militarskih vremena kad smo morali ratovati za ćesara i kumovi koje smo mi venčavali i kumovi koji su nas venčavali. O velikim verskim praznicima kad se kumu nosi kolač o Božiću i Uskrsu, vodilo se računa kome se kada nosi kolač. Ja sam kumu koji me venčava nosio kolač na prvi dan praznika, a kum kojeg ja venčavam donosio je kolač drugi ili treći dan praznika. Prvi put sam nosio kolač kumu kad sam bio u prvom razredu osnovne škole. Kolač je mesila moja baka i bio je spakovan u beli uštirkani i ispeglani salvet koji se koristio samo za nošenje kolača. O pripremi, mešenju i pakovanju kolača se vodilo posebno računa i sve je moralo da bude na svome mestu i da bude pod konac, onako kako je red i kakvi su bili običaji i tradicija moje porodice. Naš kum Rada, kako su ga zvali od milja, a pravo ime mu je bilo Vladislav, je imao dve čerke i sina Batu koji je moja generacija i sa kojim sam se ja u detinjstvu intenzivno družio. Moj prvi odlazak da nosim kolač kumu kao znak pažnje i poštovanja, a i pripreme i odrađivanja unapred onoga što će se desiti kad će me on jednog dana venčati, bio je ispraćen raznim savetima i preporukama i podučavanju o mome vladanju i razgovoru koji treba tamo da vodim i načinu kako treba da se vladam. I još mi je strogo skrenuta pažnja kako da kolač nosim ulicom kako se ne bi salvet do kumove kuće izgužvao i da kum ne bi pomislio kako sam nosio kao nesvet kolač. Od naše do kumove kuće delilo nas je nekoliko ulica i za prvi dan Božića, kad ljudi izađu na ulicu i kad je glavni drum pun jahača, trebalo je preći put i usput istrpeti sve komentare, pitanja, razne upadice i doskočice. Trebalo je pojaviti se javno, da svide kako nosiš kolač lepo opravljen u najsvečanijoj garderobi, i sa pristojnom ljubaznošću javljati se svima kraj kojih prođeš od odraslih, i odgovarati na njihova ponekad i šaljiva pitanja. Priznajem da sam prvi put imao malu tremu, jer sam se plašio nepoznatih zadirkivanja, jer sam se palšio da mi ne kažu nešto što ne znam, onako usput, ljudi sa roglja, a da ja ne znam odgovor pa da se osramotim. Moj stariji brat je do tada nosio kolač, i nije mu se sviđalo da više nosi, a bio je već momčić i udarili su mu brkovi, pa je to prebacio na mene, tobož da ne bude samo on, već, eto, da i ja imam tu čast. A ustvari, jednom je priznao, pričajući sa našim komšijom i njegovim drugom Stevanom, da mu je sramota kad nosi kolač velikim sokakom, a svi u njega gledu i usput ga uvek nešto u putu i zezaju. I naravno, krenuo sam, onako ispunjen nekom gordošću zbog poverenog mi zadatka, i u ušima su mi odzvanjali dobronamerni saveti Bake i majke i još po neka upadicica sa dedine strane, a otac je u takvim situacijama uvek mudro ćutao. On je imao jedno pravilo koje je govorilo: Daj mu zadatak, objasni mu jednom kako treba i pusti ga da se snalazi. On je uvek bio spreman da mi ukaže poverenja i da me pusti da sam nalazim načina kako da rešavam, ma i tako jednostavne, probleme kao taj da pronesem lepo upakovan kolač velikim sokakom i da ga odnesem kumu sa iskrenim porodičnim pozdravima koji su vezani za praznik. Put od naše kuće do kumove mi se činio dužim nego obično, a trebao sam proći pored tri ćoška na kojima su stojali ljudi i svima sam se trebao lepo javiti, i ako me nešto pitaju trebao sam im odgovoriti. Na prvom ćošku su me, kad sam se javio, pitali: Jel vi Vlahovići nemate nikog drugog da pošaljete da kumu nosi kolač? To mi je ličilo pomalo na potcenjivanje i na uvredu, ali sam se setio da moram pristojno da se ponašam pa sam odgovorio: Imamo, al moj brataš mora da uči pošto on ide u srednju školu i nema vremena, pa moram ja. I nastavio sam dalje. Na drugom ćošku mi je Omer kovač, koji je poznat po svojoj zajedljivosti rekao: Šta su tebi dali da nosiš taj kolač, vidiš da je još malo pa veći od tebe, nego da ti ja dam jednu banku da ga više ne nosiš. A ja sam mu odgovorio: Kolač jeste veliki, a ja ću narastiti pa mi neće biti težak. A kolač ne mogu prodati, jer ako ga ne odnesem kumu, on me neće, kad narastim i kad se budem oženio, venčati. I nastavio sam dalje i stigao do rejona, to je bila društvena prostorija u koj se nalazio televizor i gde su ljudi i deca svake večeri i popodneva dolazili da gledaju televizor. U tome vremenu mesna zajednica je napravila rejone gde se na svakih dve hiljade duša postavljao po jedan televizor i ljudi su dolazili da ga gledaju. Kod rejona me je sačekao pokojni Mita Kickoš koji je zajedno sa Ljubom Širajem, malo podnapitim, nešto žučno raspravljao, a sa njima je bio i Milan Sikan, takođe naderan. I Mita mi kaže: A što ti je tako zagoro kolač, jel tvoja mati ne ume da lepše ispeče, mora da su vam nestale ogrizine pa ložite samo lisnati tulaj, od njega oće kolač da zagore? Ložiti lisnati tulaj značilo je da je moja kuća siromašna i da nema stoke koja bi ga pojela, pa onda ložimo samo lisnatu kukuruzovinu. Nije tačno da je zagoro, a i ogrizna imamo, a kolač ne pečemo u paorsku peč već imamo limeni šporet sa pravom rernom i u njega ložimo čokanjce, a imamo i drva jer smo letos vadili suve šljive iz našeg voćnjaka. Na moje reči Mita se nasmejao, sve jednako držeći za jezik zalepljen opušak od zavijače. A Milan me upita: Jel ideš kod kuma Rade? Da, odgovorim mu. Pa oni nisu kući, otišli su kod sestre u Ostojićevo. To me je malo zbunilo pošto sam znao da je Milan prijatelj sa našim kumom i da se često u večernjim satima zajedno kartaju Rauba u kafani Kauboj. Malo sam otćutao, pa ga upitao: A kako ti to znaš?. A on mi odgovori: Pa, malopre sam išo kod nji kući i nikog nema, sve je zaključano. Neka, odgovorio sam, idem ja da vidim, možda su se vratili, i nastavio sam prema kumovoj kući ne obaraćajući više pažnju na moje sagaovornike. U sebi sam osećao neku posebnu snagu i neki ponos jer ja sam izvršavao jedan veoma, za našu porodicu, važan zadatak, a od rejona pa do kumove kuće nije više bilo ljudi na ulici i više me niko, nadao sam se, neće pitati ništa, a kad odem kod kuma, tamo je Bata, moj drug i kum, veravao sam da će sve biti u najboljem redu. A tako je i bilo.
