Nekada, činilo se da su bili jedno, ili se možda varam, ali uglavnom su veoma bliski. Čitam ih kako se se junače i razmeću, a sve verujući da su galamom dirnuli oblačiće što se protežu između malog i domalog prstića na nožicama svojim dičnim. Verujem da nose glasove meteža i pobune. Njihovo očijukanje sa mržnjom i prezirom razgoni im misli po pustarama gnojne im duše. A hteli bi da im miro od jezika put drumova vaskolikih krene. I napnu se, i rigaju, i riču, i sve misle potećiće nešto lepše i čistije, a kad ono guke gnojne, patetike nedostojne, hiperbolom naduvene, prostiru se za zadahom mračnim, smradnim, što iz grla njinog curi. A onda u jednom trenutku shvate da moraju menjati se.I počinju da preoblače odeću.Da menjaju izgled, češljanjem kose na drugi način. Nabacuju smešak i blagost na lice i u govoru.Prestaju škripiti zubima, pevaju o lakšim lepršavim stanjima duše. Počinju javno da kuvaju i nude svoje recepte damama.Puštaju na drugu stranu iz rezevoara dugo skupljanu zajedljivost, u nepovrat je šalju. Postaju duhoviti i ne prepoznaju se prethodim mračnim slikama.I vide to im prija i ljudima prija i raduje ih.I otvaraju se prema svetu i ljudima i pevaju opet pomalo patetično, ali o ljubavi.I smeškaju se i pesnici i ljudi, i ljubav se smeška. A i lepi su onako tek izašli iz CRNIH ŠUMA,oni za koje kažu da su ČUĐENJE U SVETU
