Ovo je vreme kad svako književno-kritičarsko ime radi na pokazivanju vlastitog vrednosnog sistema u modernoj književnosti. Pravljenje izbora iz pesništva i pesama je dug, mučan i nezahvalan posao. Nema tog pesnika koji ne želi biti zastupljen u nekoj antologiji, ali naravno ne mogu svi stati. Svako ima prava da pravi izbore i svako ima prava da se ljuti ako se u nekom od njih nije našao, a pogotovu među prijateljima pesnicima. Prijateljstva ne moraju da znače da će jedan drugog prijatelji pesnici u ulozi kritičara staviti u svoj izbor. Pesnici ne bi trebalo da se ljute i da zameraju jedni drugima kad prave izbore i kad vide da jedni druge nisu stavili. Pa ne piše se valjda poezija samo zbog toga da bi se oni, mislim na pesnike, otimali ko će u kojem izboru biti zastupljen ili pak neće. Ali naravno, mnogi ne misle tako, mnogima je važno da pomognu svom delu da se nađe u nekom izboru, u nekoj antologiji, kako bi se čitalo, kako bi bolje našlo puta do čitaoca i kako bi oni zastupljenošću u pojedinim antologijama jačali brend svog imena među drugim piscima. Međutim, pesnici često zaboravljaju jednu stvar, da ako su pravi i ako već imaju od boga dar i privilegiju da pišu i da objavljuju, da tu sad oko nekih odabira i nema mesta ljutnji. Pesnici vole da se naslanjaju jedni na druge. Vole da se njihova imena nađu među imenima slavnih predaka i koje đaci moraju da uče u školama, koji su u čitankama itd. Pesnici u modernom vremenu kao da i pišu samo zbog toga da bi tražili načina i puta da još za života uskoče u čitanke. Mnogi pesnici stoje pred vratima osokoljeni snom o slavi i bogatstvu, i umišljajem da njihovo pevanje je besmrtno kao Homerovo, dakle stoje pred vratima od đačkih čitanki u redu i čekaju da ih prime. Antologije su te koje autoritetom antologičara, kvalitetom izbora i podrškom koju onu dobijaju od stručne javnosti, daju jednu od preporuka piscima, to jest pesnicima pošto se o njima ovde radi, da lakše i sa manje otpora dobiju prolaz u čitanke đačke. A to bi značilo i kvalifikaciju za nacionalnu penziju. A onda bi uz to išle i sve počasti do kojih je pesnicima toliko stalo. Oni bi hteli da žive besmtnost svojih pevanja, što je budalaština u trećem mileniju i samo još jedna u nizu fikcija i zabluda koje oni podsvesno u sebi hrane, timare i neguju, kroz varljivo nadanje i kroz razne izbore i antologije.
Imati tu privilegiju da se baviš pisanjem i da to što napišeš imaš mogućnost i da nekome pokažeš, da daš mogućnost da to neko pročita i da na to što ste napisali neko i reaguje svojim komentarom, za mene je, koji sam dugo bio iz nužde isključen iz mogućnosti da pišem i da se iskazujem kroz stvaranje literarnih dela, kao da živim svoj san. I falim bogu da mi je ostavio tu mogućnost da u zrelom dobu imam priliku da se izkazujem kroz ovu virtuelnu priču koja svakim danom postaje realnija od realnosti koju živimo. U poslednje vreme, među mojim prijateljima piscima, dakle među ljudima sa kojima sam studirao, družio se, i koje sam poznavao i poznajem, zapodenula se polemika oko izbora pesnika i pesama u poslednjih sto godina. Svaki antologičar i priređivač ima pravo na svoj izbor i svoje viđenje ko su za njega tih najznačajnih dvadeset i pet pesnika koji su kroz poeziju obeležili poslednjih sto godina. I u tome ja ne vidim ništa loše, a pogotovu ako je antologičar našao ko će tu knjigu da izda i da finansira. Ali neki ne misle kao i ja. Neki misle da je izbor ostao uskraćen za neka značajna pesnička imena. Da je to na štetu pesnika (koji nisu uzeti u obzir), na štetu čitalaca jer neće biti u prilici da među ostalim nađu i pesnike koji su isključeni, a takođe i na štetu priređivača, to jest antologičara. I onda će oni koji nisu zadovoljni krenuti da prave svoju antologiju i da isprave nepravde, ali prvo moraju ovu koja se pojavila da dobro napadnu i da je izblate, kako je nepravena iz raznoraznih razloga. A sve bi bilo drugačije da je antologičar napravio ustupak i da je i te, koji ga sada napadaju, stavio u knjigu, to jest antologiju. I nigde, ni u jednoj branši, nema toliko oholosti i surevnjivosti kao među piscima. Borba da se istakne vlastiti rad i da se skrene pažnja na vlastito mišljenje i delo je toliko velika i jaka, toliko nemilosrdna i prljava, da se neko ko je van tokova prosto uplaši od tolike agresije koja se iskazuje i tolike netrpeljivosti koja se nakupila. Ali pisci su sujetni i ambiciozni, veruju da su oni ti koji koji su važni i značajni. Njihova pohlepa je ogromna i da je zadovolje spremni su subordinirati sa đavolom kako bi je zadovoljili. Ja ne mislim da bilo šta treba raditi na silu. Da nikako ne treba po svaku cenu, tu mislim na paktiranje sa Sotonom, osvajati mesto koje nam ponekad i ne pripada.
