To tvoje sutra
nema ni ljubičastog!
Krajičkom svesti samo si...
zvuk glasa pod pepelom.
Prvi put kad su me ubili
odlazeća misao je zastala,
ukopala se na papiru
uobraziljom srca...
Tim ljudskim zubima
pregrizao si jezik ćutanja
znaš...
to je magijska veština -
obmanjivati bojama...
Kakva si mi tek sad tišina ti...
napisana ptico...
Ne sudi mi nikad noću
jer tako verovatni i
bez uzajamnosti...
osvetom drhtave ruke na papiru
i ovog puta se zanosimo.
