Čitanje
romana „Mučenici“ Radovana Vlahovića je svojevrsno listanje enciklopedije
života u Banatu prve polovine XX veka. Iako Vlahović potencira da se u knjizi
radi o životima i sudbinama Karlovčana, njegov roman „Mučenici“ ostavlja nam
svedočanstva o običajima, verovanjima, govoru, svetonazorima i uopšte načinu
življenja naših prababa i pradeda iz banatske ravnice. Pituresknošću i
bogatstvom slojeva i detalja, kao i okrenutošću realizmu i ponekad grotesknoj
stvarnosti, ovaj roman se najbliže može odrediti kao verističkiroman. Veritas je latinska reč koja znači „istina“ i to
je svojevremeno bio ideal italijanskih umetnika s kraja XIX veka. Stvarnost
koju su veristi prihvatali nije odstranjivala ni njenu ružnu stranu, već je
zahtevala potpunu istinitost u prikazivanju fizičkog i duhovnog. Naravno,
moramo se ograditi od ovog umetničkog pokreta iz prošlosti jer Radovan Vlahović
svojim romanom ne teži oponašanju poetike verizma – kod njega je on postupak, a ne ideal.
Smestivši
radnju svog romana u, uslovno rečeno, tri vremenskelente, Vlahović je oblikovao
siže svoga romana tako da se naracija premešta unazad, u 1934. godinu kao
najraniju tačku u pripovedanju, pa sve do 22. marta 1941. godine. Dakle, treći
tom romana „Bapa“ zatvoren je u period intenzivnih istorijskih događaja
međuratnog perioda. Ako su prva dva romana ove epopeje negovale sećanje na rat
i događaje iz (Velikog) rata, onda ova knjiga naslućuje onaj koji će se zbiti i
čiji će odjeci verovatno biti opisani u narednom tomu. Važno je istaći da za
ovaj roman okvir od sedam godina omogućava piscu da svoje likove dinamički
oblikuje ne samo u okviru jedne knjige, nego i u okviru čitave epopeje. To su
likovi poznati iz ranijih knjiga (Bapa, Marinko, Danica) i u čijim pojavama
vidimo kontinuitet, ali i poneki epizodni likovi ili neki koji će tek dobiti
veću ulogu u kasnijim delovima. Naposletku, Vlahović postepeno razvija i
porodični roman u okviru svoje priče o Bapi i njegovim potomcima.
Pored
vremenskog raspona koji je piscu omogućio da se nesmetano kreće kroz
pripovedanje, on je primenio i jedan zahtevan postupak i to skoro u celini svog
romana. Naime, ako se obazrivije prati tok pripovedanja, može se doći do
zaključka da nijedno poglavlje nije nasumično oblikovano tim redosledom, već
prati jednu strogu crvenu nit pripovedanja i struktuiranja koja se zasniva na
prebacivanje fokusa sa jednog književnog lika na drugi. Kada „svetla pozornice“
budu uperena u jednog lika i njegovu priču, toj priči se čitalac potpuno
posvećuje, ponekad čak gubeći predstavu šta je bio njen povod i okidač
pripovedanja. Tek kad se stvore uslovi da se oko drugog lika postupak
pripovedanja nastavi, to se čini prebacivanjem fokusa na taj lik. Recimo, dok
Branko i Mara leže u „apsu“, u jednom trenutku noći začuće se „ruske pesme“
koje peva Dobrivoj, Brankov brat. Tek sa tim „okidačem“, pripovedanju je
omogućeno da se nastavi i tako saznajemo šta su Dobrivojevi motivi za pevanjem;
dalje u romanu Dobrivoj i Sela će stići do kafane Karla Šprajtla (zvanog Kara)
i pripovedanje će preuzeti taj lik. Zaista, pomnim čitanjem videćemo doslednu
primenu ovog postupka.
Treća
knjiga koliko je u promeni, toliko je i u očuvanju vrednosti ranijih
Vlahovićevih knjiga. Nema sumnje da je on jedan od najboljih poznavalaca
narodnih govora sa područja Banata. Ti govori i narečja, koja polako gube bitku
sa „militantnim“ standardnim jezikom, u ovom romanu doživljavaju svoj procvat
(kao što je bio slučaj sa ranijim knjigama). I to s punim pravom. Ako možemo da
se divimo Sofkinom i Koštaninom jeziku, ako možemo da čitamo narodne pesme po
Vukovim zapisima, ako nalazimo razumevanja i ljubavi prema Kočićevim opisima
gorštaka sa Zmijanja, ako „Petrijin venac“ veličamo kao dijamant
kosovsko-resavskog dijalekta, zašto onda ne bismo imali i romane koji bi kao
malo vode na dlanu čuvali govor Banata? I ne samo kao malo vode na dlanu, jer
ni to nije dovoljno! Čitave knjige živog, bogatog i slikovitog govora i jezika
Banaćana.
Ostaje
pitanje naslova knjige. Ono nam se otkriva već na prvim stranicama knjige –
najvažniji datum ovog romana je 22. mart 1941.god, tj. Mučenici. Pa ipak, mogli
bismo reći da svi likovi koji se pojavljuju u ovoj knjizi, ma koliko nekad
izgledalo da žive bezbrižnim životom, ipak pripadaju onim ljudima koji se za
svoju koru hleba muče u znoju lica svog i boreći se sa „silama nemerljivim“.
„Mi smo ljudi potrošna roba –govorio je Branko – i dok udariš dlanom o dlan,
nestajemo kao nemili gosti sas ovog sveta. I kad se umre, svi te osim rođenih
zaboravidu i da si živijo“, reći će Vlahovićev junak. Ali razloga za optimizam
ima. Jer isti taj junak reći će:„Znam ja da svet nije taki kakvim se izdaje da
jeste, al lakše je verovati da je dobar, nego da ne valja. Red je od Boga –
često je govorio Branko – a nered i lenjost, laž, otimačina, krađa i ratovi su
đavolja rabota. A od kad je sveta i veka, govorilo se, da ko je sas đavolom
tikve sadio, da su mu se o glavu lupale“. Život je to okrenut zemlji, ljudima,
radu, pesmi i prevazilaženju svih ljudskih nevolja, što se možda i najbolje
vidi u poslednjem poglavlju ove knjige.
Svakako,
na kraju, možemo potvrditi da je ovaj roman ako ne sidrno, a onda veslo kojim
Vlahovićeva romaneskna epopeja dostiže svoj veliki zamah.
