Redovno je kao u glavici kupusa. Lista se i bokori iz korena menjajući pri tom nijanse zelene, od modre do gotovo providne.Listovi su prepuni žilica, grančica koje se rašljaju čineći vizuelno mrežice koje se prepliću i sve se završavaju u korenu.O kupusu obično ne govorimo osim kad moramo, kao i o našim vanumnim i prosnevanim doživljajima.A oni se takođe listaju i svaki list se grana i svi opet vode ka korenu našeg bića, ka proekcijama prekognicijskih događaja koje očekujemo od svakog snevanja.Ne znam zašto ali čitav taj snevački univerzum liči mi zaista na beskrajnu glavicu kupusa. Čak i snove pamtimo kao kad skidamo list po list,u zavisnosti od našeg raspoloženja i spremnosti za percepciju. Listovi su ili krti i kruti i lome se pa nam onda ko od slomljenog stakla ostaju samo krhotine sna , ili su kao kad je kupus prokola meki elastični i savitljivi, pa nam ostavljaju pomalo kiselkasti ukus u ustima. A ponekad ih rendamo a pogotovu kad nas unervozi svakodnevica pa onda oni postaju isitnjeni i isčinjeni tako da im se gubi jedinstvo i harmonija slika i zvukova i mirisa prosnevanog .
