Kod nas u Banatu su ih u mome detinjstvu zvali skovercima. Pekli su se jednom nedeljno i obično pored palačinki, skoveraca, kuvana je čorba koju su zvali kiseli krompir, i bila je još jedna koja se zvala flekica i krompira. Čorbe u našim paorskim kućama i nisu bile naročito omiljena jela, ali kuvalo se, kako su govorile reduše, po redu. I svaki dan je bilo kuvanog jela, a ponekad i po dva puta. Skoverci u tučanom poklopcu koji je stavljan direktno na vatru od zidanog šporeta sa kog je bila skinuta ringla bili su pravi praznik za decu, pogotovu što se u onoj sirotinji i nemaštinii uz palačinke obično dobijao i premaz koji je bio od šljiva, ili od kajsija, ili se samo stavljao šećer unutra. Oni su bili nešto slatko i deci je to prijalo. Moja pokojna baka je uživala da peče palačinke, a kako su danas zadušnice, red je da se i nje setim i da je spomenem. Bila je krupna žena, a pred starost je bila malo tromija i sporije se kretala. A kada peče palačinke, važno joj je bilo da joj neko od dece pripremi suvih čokanjica da ona ima da loži vatru, i kako je već umela da postavi tučani poklopac, tiganj, na vatru, a da iz lonca od šest litara, u kom je zabućkana smesa za palačike, velikom kutlačom naliva u tiganj. I sad kad se setim te slike, obuzme me me neka tiha seta. Ona sedi kraj šporeta u malenoj pomoćnoj kujnici, kraj nje korpa od pruća sa čokanjem, na šporetu cvrči tek razmazani palačinak, a ona, onako rumena i nasmejana, onaj koji je gotov maže pekmezom i pruža mom bratašu koji je bio veliki gurman i voleo da jede. On se, onako bucmast i izflekan od pekmeza, prosto davio jedući halapljivo vruće i slatke skoverce. Mojoj baki je najvažnije bilo da palačincima zaguši mog brataša koje mogao najviše da pojede u našoj kući. Ja sam bio mali i nisam mogao puno da pojedem, a bio sam i okošt, kako se govorilo za decu koja su bila teška na rani. Majka je volela više čorbasto, oca je morila ljutina kad jede palačinke, a deda ih je jeo posoljene, i govorio da mu tako više prijaju. Docnije sam kroz život u mnogo restorana jeo palačinke. Bilo ih je spremljenih na razne načine, ali oni nisu imali ni onaj ukus ni miris palačinki kakve je pekla moja baka ložeći polako i strpljivio čokanjce, na kojima je ostajalo po koje zrno kukuruza i prilikom gorenja u šporetu pucalo i mirisalo na kokice. Večeras mi je jedna prijateljica rekla da pravi palačinke sa bademom i da su one afrodizijak; nisam takve probao, i verujem da su lepe i neobične, a meni su prosto zamirisale one iz detinjstva, koje je u zaklopcu na zidanom šporetu pekla, sa smeškom i rumenilom na licu, moja baka, a vidim sad - bili su pečeni s ljubavlju.
