U dnevnoj sobi stare roditeljske kuće, u kojoj je odrastalo desetak generacija Vlahovića u poslednjih sto pedest, šezdeset godina, u mome detinjstvu, su pored ikone svetog Nikole koji je naša krsna slava bilo mnoštvo porodičnih i venčanih fotografija. Moja majka ih je nazivala slikama i one su služile da se ukućani, a i oni koji dođu od gostiju, pogledima na fotografije sete onih koji su im najmiliji. Posebno su stojale uveličane fotografije sa venčanja mladenaca urađene u građanskom maniru, a u pozi gde nova mlada sa sve venčanicom sedi na kanabetu, a đuvegija u svečanom odelu, dobro zalizane i očešljane kose sa cvetom u reveru, stoji kraj nje i drži je za ruku i blago je, sa ljubavlju gleda u oči. Pošto se dobar deo mojih beleški odnosi na period sa početka šezdesetih godina, pokušaću u njima da prošetam malo po kućama i domaćinstvima iz onog vremena, kroz sećanje, a vezano za dnevne sobe u koje sam ulazio kao dete i koje sam uvek sa znatiželjom razgledao, a posebno fotografije na kojma sam bio u prilici da vidim ljude, koji su tada već bili babe i dede, kakvi su bili kad su bili mladi. A pogotovu kakve su babe, krezube starice, bile kad su bile nove mlade. Moj deda je govorio: Sve su nove mlade lepe, a odkud onda ružnih baba. Fotografije su davale mogućnost da se zaustavi vreme. Da se napravi jedna didiskalija i da je se trenutak zaustavljen ostavi za pamćenje potomstu u porodici koje dolazi. Naš narod, i naši ljudi uopšte uzev, vole da se slikaju. Imam utisak da je slično bilo i u mojoj porodici. Pojava fotografije je probudila onu nepoznatu narcisoidnost, i sa njenom masovnijom upotrebom i lakšom dostupnušću ima se utisak da je ona postala sve snažnija. U našim paorskim kućama, pored fotki sa venčanja, vešane su na zidove i uramljene i uveličane fotografije dece, potom detalji i prizori sa svadbi kao i prizori iz običnog života, i nečeg što je bilo vredno pamćenja. Tako sam po zidovima viđao fotografije sa konjima, pogotovu je Milan Krencli voleo da se slika sa svojim pastuvom koji se zvao Dule. Potom, kod Žeravicinih sam viđao prizore kad se parnom mašinom vršilo žito, a kod Melenčanovih sam video kako je Drage Melenčana otac izveo iz štale i konje, i krave, i omade, i ovce, i šilježade, i on se sa ženom i decom zajedno slikao. U našoj kući, otac je imao fotografiju kad je prvi put utovio šest bikova i kad ih je vezane za dugačka drvena kola za čatlov vodio na stanicu gde je bila stočna vaga i gde je trebalo da se utovare na klanični kamion. Na ponekim slikama na zidu viđao sam i prizore sa sahrana, a takođe pokojnike pre čitanja jevanđelja slikane u kovčegu za uspomenu njegovim najmilijim. Ali presedan među slikama je bio kod mog komšije Žolike, gde se njegov sin Mića, inače po nadimku Rođeni, slikao sa Draganom Džajićem, tada jednim od najpopularnijih fudbalera Crvene zvezde. To je ustvari i prva fotka da sam video da se neko iz moje blizine slikao sa nekim ko je bio poznat. Mića je bio u vojničkoj gardijskoj unigormi, a bilo je to negde u Beogradu, a Džajić je bio u crveno-belom dresu sa grbom fudbalskog kluba na levoj strani grudi. Bilo je kolektivnih fotografija koje sam viđao, a jedna koju još pamtim je slika pevačkog društva Dragutinovačke crkvene opštine koja se nalazila u crkvenoj sali gde sam kao dete odlazio na časove veronauke. Tu je bila i jedna fotografija sa vladikom Savom i Miletom Maminim na karucima kad je preosvećeni dolazio da osvešta naš hram posle restauracije ikona. A da ne govorim o maturantskim i vojničkim fotografijama koje su gotovo sve kuće imale na svojim zidovima i to ne samo da je bio hit, već je prosto bilo neobično da se u neku dnevnu sobu uđe a da se to ne vidi. I sada nakon toliko godina, vidim da je u svim tim slikama i u njihovom postavljanju po zidovima dnevnih soba u našim kućama bilo neke neiskazane i prećutane ljubavi, da je bilo i neke nostalgije i sećanja, a ujedno i želje da se od zaborava otgne i ostavi za pamćene što se moglo i kako se najednostvnije moglo od života.
