Два не
баш млада човека ходала су. Усред зиме. Из манастира Рмањ кренули су у место
Градина. Ишли су у посету на два дана. Можда три. Није то далек пут. Води он
кроз Унац нахију преко брда и долина којима три примићура господаре. Рафаел
Леваковић, тако се један човек зове. Јован син Калуђера име је другом. Беле
смрти сасвим случајно се спасише.
Кренули
су. Ишли. Лутали. Стигли. “Чаробни брег.” Прошапта ко зна зашто Рафаел. Длан и
по белила са бранич кулом. Чује се мутан шапат воде доле у провалији.
Иду
људи повика глас са крова Куле. Иду два човека.
Ово је
дан када је олуја запомажући нестала ка југу. Ускоро о томе се неће ништа
знати. Неће нико више ни причати. Упркос жестоком противљењу супруге
Богумиле Момчило спусти мост Јовану и непознатом његовом сапутнику. Шкрипа
ланаца је несносна. Познанству слути нимало безазленом.
Нику су
појели вуци.
Бјеле
смрти осетили су чељусти.
- Ту
смо ради добра. Момчило ти си човјек од угледа. Поведе народ за собом у
Млечиће. Кад отерамо Турке добићеш и бољи и већи град. И кулу чвршћу, вишу од
ове. Заклињу се племенити Млечићи и богом и поштењем.
- У Бога не могу да вјерују зато што
племенитости и поштења немају. Иначе не би чинили то што вјековима чине.
Захвалите им. Далеко у њима, дубоко у њима, све је одавно пошло наопачке. У
срцу им мржње траг. У глави лукавост им убија човекољубље. Далеко им лепа кућа.
Момчило понови оне страшне мисли о томе како су
људи за Рим обично ракитало. Косе, виле, коље, грабље, шиљак... свако има своју
сврху.
О тим блебетањима како ја обнављам крстјанску
веру нећу ни да причам. То је тако гнусно, подло. Одвратно. И католици и
шизматици им ваде очи, ви... Знате ви најбоље шта сте им чинили.
Сат је
куцао тик-так, тик-так.
Дио
Хрвата недвојбено је настао из отпада шизматика. Тако од наших сви мисле а
многии кажу. Ја велим из отпалих шизматика. Ваши пак, већина њих, веле да ти
није истина. Ријетки кажу да јесте. Ми Срби, ми Власи, свети Саво, Лазар,
Косово... наши су пути и преци, смо под најжешћим нападима католичке цркве и
свјетовних владара околних земаља Млечића, Аустоугара... Ви Хрвати сте топуз у
њиховим рукама. Неки од наших је вјеран свом српском националном осјећају и
вјерском католичком припадању. Мало их је додуше. Веле да су Срби. Закратко ће
тако бити. Њих ће сатрти додир са кобајаги правим, острашћеним Србима који више
штете наносе своме роду од свих непријатеља. И црква им наша ту припомаже
увелико одричући их се због католичке вјере. Многи Турци крију иконе по својим
кућама. И њих се наша црква одриче јер није дорасла изазову пред којим се
налази. Поткупљиви смо, без имало способности предвиђања онога што ће се
десити, сагледавања претпоставки виђења... и све то услед болесне
раздражљивости због стварног положаја који разум никако не прихвата. Многи су
изашли из нашег стада и приступили су католицима. Пошто Рим устрајава да
вјерско питање засјеца у национално питање највећи дио њих постају Хрвати. Гасе
се Далматинци и Славонци, краљевинама им траг затире се. Сви они постоју
Хрвати. Ви сте истовремено пјешадија Рима, мач Рима, коњче на којем Рим, Млечић
и Аустријанци шетају по овим просторима.
Сат је
куцао тик-так, тик-так, тик-так.
Хрвати
нашег корјена крију своје поријекло као змија ноге. Гаје бијес и мржњу на своје
корјене и најодвратније су, подмукле и безочне, спремни злочине чинити. Да имам
дар речи, да ми мисао може отићи испред мојих корака... али немам. Одступници
од припадности Србима и припадности православној вјери под налетима голе силе,
уцјена и опасности да глава може летити са рамена нека вам служе на част. Страх
је најјаче осјећање у животу. Њиме ко се храни гладан је увијек среће и мира.
Они којима је страх темељ немају дом своје душе. Изједначавање са завојевачем,
нападачем је направа, одбрана којом се човек поистовјећује са освајачем. Са
јединим циљем да страх из себе уклони или макар ублажи. Тело и душа нису две
различите ствари. Него су истоветне ствари у два различита начина појављивања.
Рим допушта, чак вас учи како да се играте са нама. Као да сте дјеца. А дјеца
играјући се у својој кући умију и сусједов дом запалити. Поистовјећивања
католика и Хрвата је бедем којом се брани од наше мисли да смо један народ са
три вјере.
Сат је
куцао тика-така, тика-така.
Веру
католичку Рим претвори у обичан пазар, трговину, у извор користи и спас не душе
но спас од смрти проузроковане глађу. Распарчани у најмање три државе, а без
сопствене државе, бројно мали а политички никад сазрели лак смо плијен онима
којима је вера занат. Вама смо плен надбискупе Рафаеле. Неприродни поредак који
нам се намеће и у главу утјерује, у име несхватљивих и нимало истински осећаних
начела једног очевидно насилног учења вере ми веру не мешамо са припадношћу
неком роду. Наша црква не вјерујем да ће истрајати на томе начелу. Не због
напада из вјерски несношљивог Рима већ због напада из сопствених редова од најболеснијих
који себе зову најчистијима. Они чистоту вјере вежу за чистоту припадности
роду. Такви наши потражиће такве ваше. И јао се нама са вама. Јао се и вама са
нама. Тај се сукоб са терена вјере и рода преноси и на терен језика. Припадност
роду засјећи припадношћу вјери, различитим називима истог језика и различитим
називима истог писма... Може ли лепше и боље? Може ли ужасније и
горе? Не вјерујем да може. Језика и назива писама сијасет, мноштво биће. Они
који не познају ни рјечи нашег језика одређују нам име језика да би владали тим
језиком. Рим је једноставан. Узе језик шизматика као алат којим ће
шизматике жедне преко воде превести. При томе име језику не надену нашим
именом. Назва га илирским. Словинским. Славјанским. Нашким. Сутра ће га можда
назвати и матерњим. Илира нема. Сви смо ми Славјани, сви смо ми наши, сви матер
имамо... Има Влаха, Морлака, Ускока, Рашана али нема влашког, морлачког,
ускочког и рашанског језика... Битна претпоставка за успјех је издавање
Новог завјета и других вјерских књига на језику најраспрострањенијем у овим
крајевима. Реците ми бискупе Леваковић који је то језик.
Бискуп
не одговара. Бискуп помно слуша. Сат куца тик-так, тик-так.
И ћутња
је одговор. Најподеснији је за такво што језик српски. Послужиће сврси,
католичку вјеру унијети у род мој, из стада украсти овце. Потом ћете за њега
рећи да је кљусе, рага. Пошто сте се ушуњали у мој језик понећете га са собом
дајући му име своје. Даћете себи за право на право које немате ни по ком
основу. Све је то смишљено у Риму ради стога да се сутра истина не може
раздвојити од лажи. Збрка, неред, смућеност мешање истине и лажи, забуна... то
је циљ. Њима ето још једног алата да нас што лакше поробе и међусобно
заваде. И свака се будала већ данас хвата за име језика као
сламку, приказују је темељом, гредом, врелом, извором која
доказује историјски духовни, вјерски, родни извор и
ток који сеже у таму прошлости. Шта ће бити сутра страх ме и да помислим.
Будућност је садржана и у јуче и у данас имајте то на уму.
Сат
куца тик-так, тик-так.
Штампана
дјела, народне пјесме, митови, легенде нам се мрсе и преплићу Нема тога који ће
замршено успјети размрсити без крви и злобе. Крвљу кад се залије један духовни
спор ето понора из којега излаза нема до последњем преживјелом. Ко ће то бити
ни бог сам не зна. Пуштена крв увек рачуна на силу не на истину. Данас ми Власи
и ви Латини удружујемо се Турчина да савладамо. Претпостављам, а волио бих да
не будем у праву, да ће у будућности католици склопити савез са мухамеданцима
чији су корјени наши. Нека буде што бити не може. Поклоник Христа у савезу са
поклоником Мухамеда на мегдану против поклоника Христа. А зашто све мора бити
тако? Како то не може нико да заустави и спрејичи? Стога што смо једног корјена
и једног рода, једног језика и једног писма. Из једног смо врела, извора. Три
потока већ теку а корито им вјера.
Сат је
куцао.
Ви нам
тражите да прво морамо бити католици. Сутра ћемо морати
бити Хрвати. Морање илити сила ништа здраво дакле ни трајно не направи јер не
почива на правди и истини. Само болесно ствара. Образложите што католицима
пријети од нас шизматика. Нема образложења. Не чујете нас, ако нас и чујете не
желите да слушате. Чујете и слушате само себе и свој наум. “За које
бабино брашно ископавати окамењене кости тамо неког попа Тјеходрага и позивати
се на истину сопственог мишљења без икакве упоришне тачке? Претапамо се,
претварамо у Латине... Нама је сваки Србин мио па ма које вјере био. Свака нам
је вјера света и мила. Само у поганој руци раздваја браћу истога имена, исте
крви и истога порјекла. Очигледно је да нам је рука погана. Савјете и упуте
туђина прихватате ви и мухамеданци. Ми смо опрезни. Туђин доноси добро само
себи. Завађа и зло дели да би сигуран успјех постигао...
Слама
на крову бедних, белих колибица разбацаних по белим пољима се увија. Ускоро ће
снега и по темену бити. Зато
Дошли
сте по мене да род свој подижем са огњишта и на нова огњишта, у Млетке, да га
водим. Притом тражите да се сва ова огњишта и куће спале. Где вам је
разум? Велите да ћу својим чином слободи служити. Којој слободи?
Оној којом умјесто Турчина Млечић господари. Знајте. Онај који таквој
слободи служи врло брзо послужи намјери туђина и своју улогу брзо сврши.
Споредна је то улога.
Не
бојим се ја вас нимало. Може се изаћи на крај са вама. Још нешто
горе има чега се бојим. Нешто што ће тек бити а чега сада нема. Бојим се
нас. Вјерујем да ће сутра слободу остварити наш род. Гдје ће му сједиште
бити не знам. Смедерево? Београд? Рас? Знајући нас као јефтине, силно
поткупљиве људе чини ми се да ћемо у повијест сахранити и забораву предати све
наше свијетле тренутке који су исијавали из чистоте православне вјере и борбе
за правду и истину. Вође и главари наши наплаћују већ сада своју издају
оштетама и даровима за себе и за своје до деветог колена. Звецкање дукатима и сјај
положаја њима је довољно за издајство својих предака. На потомке такви ни не
рачунају. А шта ће тек бити сутра? Кад се слободан Србин размахне... Неће дивно
Србин бити. А враг и други биће нам криви. Наши непријатељи знају какви смо.
Они ће за оружје које ће им донети побједу а нама пораз користити наше слабости
и мане. Путеве према пропасти ми сами градимо и утврђујемо. Ако то не видимо, а
не видимо, боље да нас и нема. Пред нама је потоп великих размјера. Нестанак.
Вама
Латинима, ти велиш Хрватима, је вера католичка занат. Посао који
доноси корист. Вама је стало до спаса душе као до лањског
снијега. Све могуће лажи проклињања, претње, муке, зверства усмеравате већ
данас а усмерићете још жешће сутра, кад ојачате, на нас православне. То што
говорите а не осећате, да је бог љубав, вама не смета. Оптужбе гомилате и
умножавате до бескраја. Гријехе товарите лопатама на наша плећа. И оне који
јесу и оних којих нема. Затрпавате нас. У томе помоћ Млечића и бечког цара вам
не мањка. Најбољи ваши борци су наши прваци. Створили сте већ нову, ужасну
мјеру за вагање племенитости, љубави истине и правде. То је однос према
католичанству и Хрватима такви какви јесу. Без мане и мањкавости.
Неки су
ми дубровачки трговци спомињали Мачицу. Кажу еп о Осману записао је. Нажалост
умро је прије неку годину. Тако веле.
Ако не
лажу ово су његови стихови”Ах , чијем си се захвалила, ташта људска
охолости? Све што више стереш крила, све ћеш пака ниже пасти! “ Или, ови. Они
су још бољи. “О лијепа, о драга, о слатка слободо, дар у кôм сва блага вишњи
нам Бог је дô, узроче истини од наше славе, уресу једини од ове Дубраве, сва
сребра, сва злата, сви људски животи, не могу бити плата твôј чистој
љепоти!"
Ја се,
искрено речено, бојим слободе рода свога која ће неумитно доћи. Окренуће се род
мој неправди која му је чињена у повијести. Окренуће се беспотребно онима
којима је извор његов род. Исправљаће неисправљиво. Кап која отече из извора
нико извору не врати. Није кап сунце које ишчезне иза гора па се сутрадан
појави.
А извор
увек повреди и ражести прича капи да је она и свој извор и свој ток. Сви смо ми
из таме и сви ћемо тами. Ово мало времена што течемо на свјетлу умјесто да
скидамо труње са површине и чисти будемо ми се крвимо међу собом. И чија год
кап крви да кане у поток сваку кап потока окрвави. Животиње нису напољу.
Животиње су у нама. Страшне ствари чинимо јер не вјерујемо у бога. Бога се не
бојимо
