To što smo slabi ponekad prema bližnjima i nije neka novost. Prosto nam prija i obožavamo do ludila naše tihe tlačitelje. Sve to pravdamo emocijama, moralom i gomilom sitnih slabosti koje prikrivamo i potiskujemo kako od sebe tako i od sveta koji nas okružuje. Naša bolećivost je često proizvod kako lenjosti tako želje za samoponištenjem usled neodgovornosti pred onim najlepšim duhovnim i božanskim delom bića koje nosimo kao oslobođeni beskraj. Nose nam dušu i misli običnosti nametnute spoljnim svetom i mi im se predajemo krišom kako bi im udovoljili.
Kad razmišljam o vremenu koje sam u nepovrat poklonio drugima i kad vidim da i kad rešim da samoživo brinem samo svoju brigu shvatim koliko je u meni slabosti, mekoće i zavisnosti od ljudi koji me okružuju. Shvatim da i da se sklonim od njih, ne mogu dugo izdržati i da će me uvek nešto vući natrag da im se vratim. To me je strašno pogađalo u mladosti jer sam video da nemam i ne posedujem onu količinu samodovoljnosti koju sam projektovao sebi kao ideal čitajući filozofe egzistencijaliste i nihiliste. To me je onespokojavalo, a jednom prilikom u kafani Ribar u Dunavskoj ulici u Novom Sadu, na tu temu sam vodio razgovor sa Vitom. On je bio u polupijanom retoričkom transu, ali dovoljno elokventan i poetičan u svojim tiradama kojima mi je objašavajući svoje stanje zapravo govorio o mom osećanju slabosti na ljude, a pogotovu na one koji su mi bližnji i na moju stalnu spremnost da im se dam i kad treba i kad ne treba i kad zaslužuju i kada to ne zaslužuju. Ja sam pio kafu bez šećera sa kiselom vodom, a on je govorio nadahnuto i grozničavo kao junaci iz romana Dostojevskog kad padnu u retorički tans pre padanja u nesvest. Njegove reči sam pokušavao da upamtim i da ih sažmem, da im nađem mesta u mojoj glavi, da ih memorišem i zapamtim kao pouku, ali mi to nikako nije uspevalo i ma koliko sam se trudio, njegove rečenice pomalo aprstraktne i metafizičke su prosto prolazile kroz moju dušu i činile da mi se osećanja razgoropade i da se nakostreše, da se srce i utroba uzburkaju. Čak sam tog trena, sećam se dobro, dolazio na pomisao da ću da uzmem svesku iz torbe i da počenem da hvatam beleške kako bih taj neponovljivi trenutak lucidnosti uspeo da uhvatim rečima i da ih uvežem kao mudrost koja mi može koristiti za dalji život. Nisam to učinio i nisam se kroz sve ove godine ni približno primako onom idealu slobode i samodovoljnosti o kom sam razmišljao i maštao. A od te večeri mi je ostala samo jedna rečenica u pamaćenju a ona je glasila: AKO NISI BOG, BUDI PIJAN, SVE OSTALO JE SRANJE.
Ta misao mi se dopala. Zapamtio sam i nisam ni slutiti mogao da je u pitanju navlakuša na koju sam naseo. Nekoliko meseci nakon tog događaja, ulazio sam svesno u pijanstva upadajaći u različita društva i prihvatajući njihovu kafansku ideologiju kao svoju sa stalnim motom AKO NISI.... naravno moje nezadovoljstvo sobom je bilo ogromno, a moj osećaj neostvarenosti još veći i sve me je više napadao i činio me spremnim da AKO NE ŽIVIM U PRAVOM ČASU da onda umrem kad me volja, kako je to govorio Niče. Sad mi je sasvim jasno da je ta zabluda proizvod bukvalnog shvatanja literature, ali onda mi to nije nikako ulazilo u glavu. Bio sam zaluđen visinama koje nisam mogao da dosegnem.
Greške mladosti sa godinama postaju iskustvo, a kad se ono nataloži, shvatimo da se ponekad i na trenutak približimo mudrosti koju od sebe očekujemo. Pa čak i kad je u pitanuju naš odnos prema bližnjim, naročito sa njima.
