Лијепог си рода.
Довољно презирати знаш.
А и миловати око лобање тамо неког кнеза
кад се обвијеш.
Ухапсио си дрво, липу канда.
Учиш је како да се узда у ватру.
Сањаш извор који ће утолити жеђ.
Напјев неба од којег ће заплакати птице.
Лијепог си рода.
Ликом можда на орла сјећаш.
Ал' поскок си тек.
Поскок којег орао у висине носи.
Ухапсио си вука.
Учиш га да грли метак.
Призиваш немушти језик.
Ту љубичасту причу о ћакнутом јутру.
Лијепог си рода.
Славе жељним казиваш
писати како ваља.
Учине ли тако хваљени су.
Не учине ли немају образац
за хигијенску славу.
Или се то само чини!
Ухапсио си птицу.
Вјежбаш је да јој позлије кад угледа небо.
Лијепог си рода.
Савјетима га не каљај нити објективношћу.
Лијепог си рода.
