Скела на Тиси
стално иде преко и натраг,
цео дан
превози сељаке и кола и коње,
и у колима плугове.
Сељаци су у гаћама белим –
војвођански паори.
Њиве су им преко воде
на Бисерном острву,
ту они жању и ору.
Скела прими по седам кола одједном,
а кад се стисну, буде их и девет.
Милован скелеџија повуче алат
када се ломпраг дигне на воду,
а ако још и сељаци
дохвате голим шакама гвоздено уже,
онда иде много лакше и брже.
Али, сељаци нерадо журе на њиве,
па вуку уже само од беде, онако,
јер срамота је да Милован вуче сам,
иако је то његов посао.
Зато има времена да се изразговарају.
Милован је скелеџија,
а то ти је као и брица,
зна стотину новости.
Јуче је превезо владику темишварског,
а данас и самог великог жупана торонталског,
а неко јутро је мати Добожанова
прешла Тису кукајући –
ћерку је тражила Мацу,
Маца је остала трудна са џандаром,
па је пошла у свет од срамоте,
где је очи воде,
па је можда и у Тису скочила
кад је прешла, далеко од села,
на другу, бачку страну.
Сунце пали и Тиса клокоће
под уздигнутим ломпрагом.
Коњи су немирни, ржу и репом машу.
Сељаци слушају и ћуте.
Понеко пуши, а неко махне главом.
Један изводи ждрепца из замке,
јер је прескочио штрангу
узнемирен од близине кобила.
