Тихо ту сања Тиса,
она је загрлила
као свог драгана
тај мали банатски град,
после ноћи пуне љубави,
после поплава
и непогода.
У граду се тихо дише.
Нит се живи нит се сања.
Само су ми детиње успомене
препуне среће,
игара и снова.
Крај црквене порте
има једна опала кућа
која ми је врло драга.
И на гробљу је корак земље
претрпан тугом моје мајке.
Ту је закопан мој брат.
Кад хоћу да се исплачем,
ја пођем у Бечеј,
у детињство.
