А ви већ знате – Бадње је вече.
Паорима је добро: једу, пију и србују.
Господи нашој тешко – мучи их савест и остало.
А сиротиња под прозорима напољу коринђа –
чепрка по мраку нашег порекла
и коринђама моли од газда да се сете
да је стиго Божић на коњима снежним
наш прастари празник и радости старе и туга,
и – ако колач, да чекамо, ако жарач, да бегамо,
коринђа, монђа, пала баби конђа, узо деда,
па не да, ушо ђаво у њега, ја сам мала Перица,
ујела ме керица, па претрчим преко шора,
дај ми, газда, два-три ора.
Има смисла, нема, смисла нема, као да нема, трабуњање,
а ту је нешто сарањено тешко и страшно,
па муцавим речима испреплетаним одломљеним из мађије
паганских мракова пусти одјеци:
Коринђа, монђа, ја сам мали Петар,
идем као ветар, у чутуру вина да наздравим свима,
чутура се одмиче, новчић ми се домиче, дај, газда,
ора, то бити мора. Узо деда, па не да, ушо ђаво у њега,
ушо ђаво, ђаво...
Звезда иде јаснаја, јаснаја, показује краснаја, краснаја,
Ирода су питали, питали, ди би Христа виђали, виђали,
Иродија смутисја, смутисја, и сву децу убисја, убисја,
Христа Бога молише, молише, на колена падоше, падоше.
И вертепаши, звездари, и цар Балтазар и Гашпар –
све ђаци из Дударе и Свињског сокака у стихарима
и у клобуцима су им од папира главе,
клобуци пуни гурабија.
Још само да чобанин се пошали мало што вуну има
увезану око увета за браду и бркове врпцом, и штап,
да се шала заметне, да страх пређе људе православне –
нису то богови ни цареви, већ наша добра сиротиња,
деца гладна лепог божићног геста и колача,
и филера, и крајцара, и петака – ох, од сребра је петак...
Ја сам цар Гашпар... Видио сам ноћас једну звезду како
отходи граду Витлејему и стаде над једну шталу
у којој је све обасјано сјајем као да сунце блиста,
идите, пастири, и видите шта се тамо догађа...
Ја сам Балтазар цар...
Збогом, цареви!
