Мати божја дође сваке године у Бечеј петнаестог августа (по старом)
спусти се с неба у врбак на Тиси по мраку, кад ноћ падне,
и право у намастир дође стара, у стару бечејску црквицу на долми.
Долази она тако у Бечеј већ сто и педесет година,
откако су негдашњи бечејски Цинцари храм свој саградили
и посветили је Успенију Богородице.
Уђе она на велика портанска врата, која су ту ноћ отворена.
Нико је не примети у мраку осветљеноме лојаницама.
А изгледа ко и све остале жене-богомољке
које су допешачиле – у њену славу – из великог далека,
из Фелдварца, Араца, из Аде и Мола, из далекога Мокрина –
које сад уочи Богородичина празника у ноћним часовима чекају
у порти намастира да дође Мати божја да обави чудеса.
Нико је не позна. На њу се дуре напите бабе и стрине
што се гура у таквој светој стисци овде на бденију:
Куд си нагла! Пази каква је! Јеси ли ћорава! Шта се гураш!
Вид, молим те, ко да брез ње не може бити ниједан вашар!
Бденије би ноћас могло без ње, али како ће чуда без Богородице –
ако она на време не пређе праг старе мале цркве,
пре но што попа почне да чита велике и мале молитве
и у престо свој не седне Богомајка –
пре но што попа објави ноћном скупу жена:
Ни њуже взирати не можем и тој достојнују част воздати...
Тада се Мати преподобна по храму осврне светоме –
крај престола њена кљасти и слепи, јуродиви и видовити,
леже по поду каменоме и преклињу Матеру божју вапијући.
И Матера Света заплаче за кљасте и за очи исцуреле просјака
– у господње работе Пречиста не може се уплитати –
– они морају хроми и кљасти остати, и без вида очњега, тужни,
али ће они што ђаво ушао је у тело њихово
видети још ноћас час свога спасенија и исцеленија,
јер црни бог, с роговима, копитима и репом, задрхти
у ужасу страха и очајања кад избезумљен опази је;
он једини познаје њу и види је међу женама стотина
да она је то, да царица Богоотрока Мати приде.
У беднога души у чије тело уселио се сотона-краљ,
ђаволски бесови кључати почну од страха пред Богоматером
на свака врата тела на која се изићи може потеку бесови,
који су и на уста человјекова унићи могли
– јастијем, питијем, словом и уснама љубећи узима се поган –
и на пору од коже грех може у човека. Кад човек хоће.
А кад пред Богомајком беже нечисте силе
не могући да издрже присуство превелике безгрешне чистоте,
јуре на сва врата које је грешном телу Бог Отац многа дао
и сурвавају се кроз гомилу жедну чуда и гладну Бога,
беже у овце по торовима комшилука заспале и у псе луталице
који траже храну у преврнутим котарицама удовица,
које су истресле и одбациле ноћас све
што им може сметати да у часу судњему уз сузе греше.
И који бес не нађе крдо оваца, илʼ свиња да се сакрије,
од ужаса благости небеске у погледу очију извора доброте
утопити се мора у талозима грозним Тисе обамрле
и у виру на дну матице потражити мир свога зла.
По леденом камену плоча намастира Велике Госпојине
звече ланци и окови који су спали са душа и са руку,
и ваљају се у прашини пред престолом царице небеске.
Траже избезумљени од среће да ти пољубе прах обуће твоје.
Молитвами твојими избављејши от смерти души нашје,
по рождествје Дјева и по смерти, жива, Мати.
Она само руке своје невидљива (ваздух) скрстила на прса,
гледа на олтару црном црвоточном слику сина свога
како нагнуте главе на крсту душу своју Богу даје.
И плаче Богомајка пречиста, невидљиве сузе круни.
Па изиђе из црквице и хода као по разбојишту међу женама
које, изморене узбуђењем од чуда великих жене Духом оплођене,
успаване ракијом воћном и житном комадаром и жестом бистром
поизваљиване хрчу пијане отворених уста у угаженој трави,
или још понека пева раскалашно скаредних песама завршни напев
дремајући у наручју махнитаца и клебецана који јече
од празнине својих душа које је беснило напустило.
Мати Целога Света, Мати Живота и Живушчих Блага
скут свој диже да их не би дотакла блудом измучене,
да не згази шаку испружену по земљи неке омамљене верне,
из које је крст испуштен изгубљен у трави зрелој.
Матеро, не плачи док идеш поново у врбак крај Тисе,
где у густом мраку зоре облак те твој чека скривен
да те опет врати где ти једино место, небо, Мајко,
блага Мати, не плачи очи твоје, не рони пречисте издани
што чујеш уз дрвеће саблазно шапутање намастирских дошљака
који у ноћ чудеса чежње своје никад утољиве телеса болесних
дахћући гнојаво утапају у једину истину њихову – грех.
Преподобна, ти која си Бога породила без сагрешенија,
удари, Мајко, другим путем ове зоре тамне пијане на обали,
заобиђи врбаке који шуморе грешним соптањем,
да ти воздуха, образ не поцрвени, Старице Мајко плода чрева твога.
Облак ће се и сам узнети кад види у свануће да те нема –
пођи, Мама, друмом тврдим под сунцем месеца хладног –
којим пси урличу од ужаса чистоте и празнине звучне
која остаје од твог хода ваздушног кроз улице и стазе,
каменим путем где људске гнуси није већ, само паса,
и која је чиста и лепа јер је од Бога животињама дата
ради доброте и безумља њихових безазлених душа.
Пси ће лизати понизно трагове ногу твојих уморних,
ноћне птице ће разгонити криковима пред тобом мракове,
а греха ако буде, то неће бити грех људски необуздани.
Заморна је камена путања друма турске калдрме старе,
од спахија је остала испроваљивана, а њина је друмарина,
мало је далеко то од врбака намастирског, у пакао претвореног,
мало је заобилазно за твоје ноге отежале старошћу,
алʼ чим куманачку малту прођеш на капији друма,
никога више нема ноћас тамо од људи и од греха.
Ту је већ небо, спустило скуте своје на земљу у видицима.
Туда се попни, Дадо, у своје дворе чисте и миришљаве,
око којих херувими и серафими певају у певачким друштвима,
а архангели држе двоструку стражу с пламеним сабљама,
и архангел Гаврило, и архангел Михаило, небески стражемештри.
Одахни, онда, Пресвјатаја, прибери мисли своје, плач заустави
с меканим облаком под главом-јастуком – одспавај одмор свој
на небеској ливади чистином оцветалој и мирисом несагрешења,
заборави незахвалне, мржње и пакости и страсти људске;
а ипак помисли понекад и на долину плача распојасану,
са милошћу помисли, Милостива, Непоткупљива и Праведна;
буди таква и сети се туге и жалости, очајанија...
прећути, Мајко, прегрешенија вољнаја и невољнаја наша.
... И ангели успеније пречистија видјевше удивишасја,
како дјева восходит от земљи на небо...
