U romanu “Ljuba” govori se o periodu 1948/49. i članu Vaše porodice koji odbija da zemlju udruži u zadrugu. Da li je ta “Banatska epopeja”, šire gledano, ujedno i oda svima onima koji odbijaju da se povinuju sili?
Roman “Ljuba” je poslednji u nizu od četiri romana “Banatske epopeje”, a zamišljeno je da “Banatska epopeja” ima ukupno deset knjiga. Miloš Crnjanski je “Seobe” zamislio da idu u šest knjiga, a ja ću “boga moleći” pokušati da ispišem svih deset knjiga kako sam i zamislio. Moji romani su svakako veliki otpor svakodnevici trećeg milenija, onoj koja nas raščovečuje i koja nam oduzima, kroz savremene tehnologije, naš tradicionalni identitet i uništava nam onaj zavičajni tradicionalni banatski jezik, na kom ja, kroz moju eopeju, afirmišem i naš standardni nacionalni jezik, i čini da se komunikacija svodi na stikere i druge gluposti koje smo veoma brzo, kao i sve drugo, kontraproduktivno a linijom manjeg otpora i naše lenjostin, usvojili.
Roman “Ljuba” otvara iznova temu za koju se nakon ratova koje su izazvali socijalistički vlastodržci mislilo da je zauvek pokopana. “Ljuba” je simbol svih onih stradalnika koji u posleratnom periodu nisu izmakli revolucionarnoj pravdi, onih koji su ih prvo opljačkali konfiskacijom celokupne imovine, a onda ih poslali u zatvore, a porodice im obeležili i žigosli, što i do dana današnjeg nije skinuto sa njihovih imena na pravi način. Narod je učio ovako da "sila Boga ne moli, a Bog silu ne voli".
Motiv prinudnog otkupa i drugih represija tadašnje države imamo i kod Miroslava Antića u njegovom “Doručku sa đavolom”. Vi ste sa Antićem povezani ne samo motivski, nego i preko “Garavog sokaka” prvog romskog pozorišta u Vojvodini, čiji ste osnivač. Kakve još poveznice delite s Antićem?
Za razliku od mnogih iz moje generacije koji danas govore kako su se družili sa Miroslavom Antićem, kako su sa njim bančili po kafanama, ja moram da kažem da nisam poznavao Miroslava Antića i da nisam čak bio ni u njegovoj blizini. Za razliku od njegovih junaka iz pomenutog filma, moji junaci nisu dobro upakovani scenario da se kroz film crnog talasa iskaže nova samoupravna sloboda koja je odmah posle emitovanja bunkerisana. Čitav crni talas je bio priprema za diktaturu kojom se stezala omča oko vrata jugoslovenski orijentisanim intelektualcima, a otvarao se put za novi ustav sa kojim je otvoren put za rastakanje Jugoslavije.
Moja veza sa Miroslavom Antićem je bila preko Garavog sokaka iz Mokrina, kad me je pesnik i novinar Dragan Batinić pozvao da napravimo Romsko pozorište u Mokrinu. Između Miroslava Antića i mene ima veoma malo sličnosti. Kad je život u pitanju, on je bio princ estradne poezije u Jugoslaviji, a ja sam, da bih mogao da preživim, čuvao ovce na Fruškoj gori i bio sluga i napoličar manastira Krušedola. On je bio miljenik partijskih funkcionera i zvaničnika, a ja sam nosio žig državnog neprijatelja koji je moja porodica dobila nakon konfiskacije i smrti mog pradede Ljube što i opisujem u mom romanu “Ljuba”. Ja inače ne sporim vrednost i kvalitet onoga što je pisao, već samo njegov konformizam koji je vrlo vešto koristio.
Svojevremeno ste osamdesetih bili u nekoj vrsti (medijske) izolacije na Fruškoj gori. Čime je bila uslovljena odluka da delujete iz kulturne ilegale?
Moj prvi postmoderni novozenitistički roman “Samaroplavetnilo”, koji je po mnogo čemu u novom vremenu sve aktuelniji, urednik edicije “Danas” u Matici srpskoj Raša Popov je odbio da objavi pravdajući se time da ne sme to da učini, jer pominjem velikog vođu u negativnom kontekstu, a da on, ipak, ima porodicu i treba da zaradi platu. Nisam mu zamerio, a evo, danas baštinim njegovo delo kroz izdavaštvo BKC-a. Bilo je to vreme kad su gotovo svi urednici morali da budu članovi partije. Takođe, odbili su mi knjigu kratkih priča i u ediciji “Pegaz”, ali su meni rekli da mi knjiga ide, i ja sam se naivno, kao i svi mladi pisci, primio na šalu i još sam se svima hvalio, kakav je to bio strašan blam. Biti mladi pisac i još sa sela, bez političke i književne zaštite i podrške, a sa ogromnom verom u svoje stvaralaštvo i ideje koje sam već tada imao, a i bez egzistencijalne sigurnosti, značilo je biti na rubu očaja, a usput su mi nudili neke tezge kao pokojnom Miši Avdaloviću, koji je od muke to prihvatio i mučenik se tada propio i razboleo se i umro ne ostvarivši svoj književni san.
Ja sam tada, u tom beznađu, osramoćen i očajan, nakon neuspelog samoubistva strujom, prvi put osetio zov prirode i priziv, sada to sa sigurnoću mogu da kažem, Svete majke Angeline krušedolske, i odselio sam se da više nikada ne dođem u Novi Sad i budem deo njgovog intelektualnog proletarijata, da budem onaj kog će urednički moćnici onoga vremena koristiti kao vodonošu za svoje intrigantne ciljeve kojima su jedni druge, u poetičkim sukobima, častili.
Pokretanjem Banatskog kulturnog centra vratili ste ne samo pažnju javnosti na Novo Miloševo, nego i na neke značajne ljude sa ovog podneblja, primerice Sima Cucić, Teodor Pavlović i drugi. Pretpostavljam da je to bila zamisao i od samog početka rada BKC-a?
Poslednjih četrdeset godina ja kulturološki delujem iz mog rodnog sela. Prvo je bilo Pozorište u prirodi, potom Kulturno dvorište, Romano teatar, zatim izdavačka delatnost Novog Zenita, a potom je došao Banatski kulturni centar koji je pre svega otvorio jednu veliku temu zavičajnosti u srpskoj kulturi, otvaranja i iskazivanja svih onih vrednih i značajnih ljudi za naš nacion a da su isti bili potisnuti i marginalizovani. Tako je bilo i sa Teodorom Pavlovićem, kog da nije bilo, pitanje je da li bismo mi danas imali Maticu srpsku sa ovakvim konceptom i ustrojstvom. Mi Teodora baštinimo već četvrt veka i sama manifestacija i nagrada su na samom vrhu srpskoj nacionalnoj kulturi. BKC i manifestacije koje mi radimo su simbol otpora i dokaz da decentralizacija kulture nije kad umetnici iz kruga dvojke krenu da tezgare po celoj Srbiji, već naprotiv, da se iz malih sredina energija duhovna usmeri ka velikim centrima, ali i ka globalnom selu putem interneta i novih tehnologija.
Kroz sve ove godine mi smo organizovali sledeće manifestacije: Proleća Sime Sucića, Dani Teodora Pavlovića, Evropski fejsbuk pesnički festival, Pesnička republika, Festival ilustracije knjige Bookill fest, Sija knjiga majke Angeline, Slovo ljubve... Takođe, veliki broj naših pisaca baštinili smo kroz izdavaštvo. BKC je do sada objavio preko 650 naslova i za njih je dobio brojne nagrade i priznanja.
I Vaša ćerka Senka je takođe deo kreativnog tima u BKC-u. Retko se sreće porodična manufaktura u delatnosti koja nije proizvodna. Kakvi su benefiti takvog pristupa kulturi?
Mi smo se kao porodica, za ovo što danas radimo, spremali kroz sve ove godine. BKC je građevina koja stoji na četiri stuba, jedan od najvažnijih u vremenu koje dolazi, a i u prethodnom periodu, je svakako Senka, tu je, naravno, i moja supruga Silvija i moj sin Nikola. I naravno ja. Mi smo uspeli da se uskladimo i da naše kreativne energije usmerimo prema beskonačnom i tako uz Božiju pomoć kroz sve ove godine opstajemo.
Ne samo što ste žanrovski heterogeni u svojim knjigama, nego i na motivskom planu, postoji li generalna i sveobuhvatna odrednica Vaše književne poetike?
Ja bih sve ono što radim kao pisac nazvao “Novi Zenit”, što bi značilo: kreativnim delanjem i stvaraštvom kao žudnjom za radošću beskonačnog, dakle, za Bogom, ja se ostvarujem i ovaploćujem u knjigama.
