Kad smo se sreli posle toliko godina, ponovo sreli, i nije nam bilo druge do da kao stari znanci sednemo u prvu kafanu i poručimo piće. Bio je to kafe klub, a seli smo u odelenje za pušače. I zapalili smo po jedan Mallboro. Ja sad dugaćki, a ona je uzela svoj kratki. Zvala se Smrt i ja sam je zvao Trt, a veče je napolju zvonilo tišinom i nežnošću kao iz bajki i pesama čivenog VJ. Pušili smo i gledali se, i smeškali, i uživali u duvanskom dimu i jedno u drugom. Slošilo bi se posmatraču da ga je bilo. Ona je nosila šarene čarapice na dugim i gipkim nogama. Ja sam imao tanke, kineske, kupljene na buvljaku. O, kako smo voleli da pušimo tog popodneva, prosto smo cigaratu za cigaretom palili. Oko nas su bili veliki, gusti i neprobojni oblaci dima. Mislio sam da je došla da me vodi sa sobom, i to me je obradovalo, bože, kao mi se činilo lepo da ponovo budemo zajedno. Ali, ona je samo navratila da mi ispriča kako je čitala u jednom naučnom časpisu da kod ljudi koji su oboleli od raka bolest se brže širi ako prestanu da puše. Složio sam se sa njom i zapalio još jednu za svaki slučaj. A ona je otišla u nepoznatom pravcu. Nismo se pozdravljali na rastanku.
