Privid ubrzanja naših života u trećoj dekadi trećeg milenija, sa svešću da obitavamo u globalnom selu, gde nam je sve dostupno na jedan virtuelan način, učinio je od nas zavisnike koji tek u sudaru sa damarima realnog i emotinog života najednom osete potrebu da bace sidro i ukotve se u stvarnosti pisanjem, kao vidom proširenog i promišljenog sećanja na ono što se doživelo, kad na tenutke shvatamo da su naše ludosti bile samo proširene slobode iz želje da i mi ovaj život pojačano živimo.
Književnost je u trećem mileniju sa pojavom novih tehnilogija, u smislu interneta i društvenih mreža, sa jedne strane naišla na svoju veliku afirmaciju, a sa druge je učinila popularnim i nužnim kratke forme koje su potencijalnom čitaocu, možda ne toliko draže, koliko praktičnije, jer u stalnom nedostatku vremena, on traži nešto instant, nešto brzo, a snažno, kako bi našao duhovno okrepljenje i nastavio svoju trku za završavanjem svakodnevnih, a za preživljavanje neophodnih, dužnosti. Za takvog modernog čitaoca najpriželjnija je forma kratke priče. Ona mu, zbog kratkoće, daje brzi prohod kroz tekst, a ujedno ga snaži i pokreće unutrašnje glasove i jezik u njemu kako bi u tabloid svakodnevici, koja reciklira svakave gluposti, našao ono malo unutrašnjih glasova i jezika da može da uspostavi preko potrebnu duhovnu vertikalu svoga bića i ostao uspravan uprkos svemu što želi da ga na kolena sruši. Kratka priča je iz dana u dan sve više in. Ona se prosto nametnula kao književna forma za svaku priliku i, uprkos svim surogatima koji se nude kao rog za sveću, ipak, onima koji to žele, daje šansu da, makar onako usput, od posla do posla, od obaveze do obavaze, nahrane estetski, filozofski i duhovno svoje uvek gladno saznanja i mudrosti unutrašnje biće.
Danas za vas, dragi prijateelji, iščitavam rukopis knjige priča Radmile Stanković koji nosi naziv „Kad se bubašvabe pretvore u svice“ i već od prološke i prve priče vidim da je naša autorka otvorila život svoje junakinje kao cvet pred nama, otkrivajući nam da muško-ženski odnosi u mladosti i u periodu pre ulaženja u brak imaju nejasnu sliku o karakteru onog drugog sve jednako se zanoseći iluzijima ljubavi koja je za junakinju značila „Trebam te, jer te volim“, a za junaka je značila „Volim te, jer te trebam“. Iz tog ogromnog nesporazuma, glavna junakinja ulazi u andrićevsku matricu zlostavljane žene koja je u početku zarad ljubavi sve bila spremna da izdrži, ali kad je zlostavljač, ljubomorni suprug, spalio pesme koje su uvek i svakom čoveku najlepši ispisani delić duše, tu je onda bio kraj. Izneverenih očekivanja je na ovome svetu mnogo, ali je jednako važno, uvek i iznova, o tome pisati, i opominjati, i davati mogućnost da se analitički sagledaju odnosi između budućih supružnika.
Savremeni čovek je u sveopštem ubrzanju izgubio sposobnost da koncetrisano, u trenucima slobodnog vremena, lagodno konzumira epopeje i duge i složene romaneskne strukture i budući da je naša autorka svesna toga, ona nam nudi kratke priče koje su kao suplementi za instant življenje, nadahnuće i konzumaciju duhovnu, kako bi se naša potreba za duhovnim osnaživanjem mogla konzumirati svuda i na svakom mestu i za veoma kratko vreme.
Radmiline priče su medaljni koji ponekad predstavljaju tople životne lirsko-meditativne zapise koji se protežu od antičkih do savremenih tema i mitova. Autorkna nas veštom narcijom vodi kroz njen svet sećanja i promišljanja, kako svojih unutrašnjih inkopatibilnosti tako i spoljašnja trvenja ljudi i sveta koji okružuje junakinju uvek spremnu da se ispovedi pred čitaocem i tako ga uvuče u mrežu saosećanja i emotivne prisnosti, a ujedno i katarzičnog oslobođenja od pritiska ličnih intimnih ranjivosti.
„Kad se bubašvabe pretvore u svice“ je knjiga priča koje nam govore o ljudima što se leče od raka i od prevelike količine zračenja se osećaju kao da su svici koji se nalaze u staklenom zvonu i svetle prosto, noću, sami iz sebe, dok oko njih vrve, prolaze bubašvabe, nevidljive za vaskoliki svet, osim za one koji svetle i kojima je jasno da neponovljivost života ima svoju cenu, kad se individualnost gubi i nestaje u toku bolesti i kad se predaješ u ruke lekarima i medicini, postajući samo pacijent koji ima svoj medicinski karton u koji se upisiju biološka stanja, dok je njegova duša potčinjena medicini i nauci bez želje i svesti da smo mi samo maleni ptići u Gospodnjim rukama.
