Ne postoji književnik ili ljubitelj književnosti koji na pomen imena Alisa ne pomisli na Kerola i na fantastični svet čuda koji je oko njegove junakinje stvoren, ili na samu simpatičnu Alisu - koja taj svet, istražujući, menja i koju taj svet isto tako, fizički i psihički, menja. Svet koji stvara Jelena Milošev daleko je manje opipljiv, ali ništa manje čudesan, ništa manje fantastičan i ništa manje opijajuće-meditativan. Svet koji neimenovano lirsko Ja istražuje u pesničkoj zbirci „Alisin odgovor pesniku“ pun je subjektivnosti, samospoznaje, harmonije, emotivnosti i dubokih ličnih borbi i preispitavanja.
Uvodnu pesmu zbirke pod nazivom „Posebno mesto“ možemo smatrati prološkom pesmom, onom u kojoj se krije ključ za tumačenje ostalih, ponekad vrlo hermetičnih pesama ove zbirke, koje bi, čini se, bile teške za odgonetanje bez pravog ključa. Usudićemo se da prvu pesmu nazovemo prološkom i da prihvatimo da je ona ključ, jer je subjektivnost i neegzaktnost, na sreću ili na žalost, odlika svakog tumačenja književnosti. Subjektivnost je, sa druge strane, odlika prave umetnosti, a subjektivnosti u ovoj zbirci ne fali ni malo. Čitalac ove zbirke saznaće iz prve ruke, iz prvog lica fiktivnog Ja kako izgleda jedan pravi subjektivni i intimni doživljaj sveta. Pesnički ton se od prve do poslednje pesme ne menja, a svaka pesma tematizuje tok svesti lirskog subjekta u promišljanju. Pesma koja, dakle, „otključava“ zbirku, podeljena je na dve celine, sa dva različita pesnička tona i sa dva stiha koji između ovih tonova pravi prelaz. Taj nam se prelaz čini kao kada na klaviru pokušavamo da dođemo do susednih tonova, prelazeći na primer iz strofe u refren, koristeći samo jedan polu-ton koji se između njih nalazi. Distanca je tako kratka, note su tako blizu, ali taj ton, po pravilu neuklopljen u notni ključ same pesme čini se kao prasak, kao haos - ali kao dobro osmišljeni haos. Čini se kao haos koji dobro zvuči i koji prija ušima. U tom prelazu, sačinjenom od dva stiha, pesnikinja namerava da spoji pitanje i odgovor. Ako je prvi deo pesme konstatacija neslobode, koja se čoveku dogodi kada ga opsednutost prošlošću slomi, drugi deo pesme možemo tumačiti kao odgovor, ili makar kao traženje odgovora, ili bolje reći leka (analgetika), koji bi, ako ne zalečio rane iz prošlosti, a ono bar ublažio. Odgovor je na jednom posebnom mestu - u jednom svetu toliko velikom da nikada ne može biti do kraja istražen; svetu čuda. Posebno mesto je ono „gde se istina u zvezde kuje“, gde nema laži i iluzija. To je onaj svet sakriven u nama, u našem biću i sopstvu – jedino mesto gde si najbolja verzija sebe.
Već u književnom svetu naredne pesme („Zlo“) kriju se neki od tih problema, oličeni u ljudima „bez kičme“ koji se pokoravaju „lošem režimu“. Iako sintagme koje smo istakli u prethodnoj rečenici zvuče da bi ova pesnička zbirka mogla da ima izvesnu angažovanu ulogu, to ipak nikako nije slučaj – pesme u ovoj pesničkoj zbirci su izrazito larpurlatističke. Zlo je ovde samo konstatacija, koja preti unutrašnjem svetu lirskog subjekta. Zlu ipak nešto prethodi, pa mu se tako traži opravdanje u vidu slabljenja morala, zaslepljenosti, naivnosti ili odbačenosti. Pesma tera čitaoca na razmišljanje o poreklu zla - šta se to krije u čoveku što ga na zlo tera i da li u svakom čoveku postoji osnova dobrote, koju samo okruženje promeni na zlo. Da je u narednoj pesmi odgovor, sugeriše i njen naslov: „Dobro treba stvarati“, ali i uspostavljena analogija sa crno-belim filmovima u obe pesme.
Tek kad u ime odbrane dobrote ostavimo da nešto bude neizgovoreno.
Tek kad u odbrani slobode dobre odluke ne budu ugašene.
I kad u odbrani mira dramatična jezgra ne budu postojala.
Dobro treba stvarati kao delo,
u prirodi, koja je božanstvo za procvat čoveka.
Dobrota se kao vrlina u zbirci „Alisin odgovor pesniku“ često jednači sa slobodom, kao drugom važnom vrlinom svakog individualca. Sloboda je jedan od najčešćih motiva i najsnašnijih osećanja koje pesme nose, pa je tako sloboda jedan od odgovora na više pitanja koja zbirka postavlja ili kao neki apsolutni ideal življenja. Nasuprot slobodi življenja, prisutan je i motiv smrti, odnosno motiv prolaznosti zemaljskog života. Smrt je u zbirci predstavljena kao jedina „neizulorna izvesnost“, nasuprot često iluzornoj stvarnosti. Možda je stvaranje besmrtne pesme, stvaranje lepote, jedini način da se ta prolaznost pobedi:
Oponašaš zvono tuge,
a krhko gudalo na tvojim glasnim žicama puca
jer ne stvara besmrtnu pesmu.
Duguješ lepoti više nego što umeš reći.
Ne busaj se u grudi pričajući o pesmi, stvaraj je.
S toga, motiv stvaranja poezije daje mnogim pesmama notu autoreferencijalnosti – pesme govore same o sebi. U zbirci Jelene Milošev, česta tema su slova, reči, ili samo pesništvo.
Pomenutim motivima pridodaje se motiv sveprisutne prirode, koja se u umetnosti gotovo uvek dovodi u vezu sa slobodom. Zvuci i slike prirode koje pesnikinja dočarava, stvaraju harmoniju i daju optimističan ton, čak i kada lirski subjekat ukaže da je to jedina pozitivna stvar, harmonična priroda čini se toliko uticajnom, da je sasvim dovoljna:
Danas mi jedino ptice čine svet stvarnim,
razmiču gusti mrak u njemu.
Jedino glas izvora jasno umiva,
otapa blagim zracima pukotine na ledu
i razgaljuje dane hladne tišine.
Motivi preispitavanja i samospoznaje takođe su česti. Lirski subjekat ukazuje na univerzalnu ljudsku samoću (onu u mislima i u spoznaji sopstva), u kojoj je važno da ne budeš „bezimen“, odnosno da nekakvu individualnost (kakvu takvu) odražavaš. Pitanje ličnosti verovatno je jedno od najstarijih pitanja koje u čovečanstvu postoje, prvi put postavljeno verovatno još u pećini, a lirski subjekat smatra da je važno da na ovo pitanje imaš bilo kakav odgovor, čak iako se odgovor na to pitanje menja iz dana u dan i čak ako je tvoja ličnost danas neko ko samo „drema“. Ukazuje i na to da ličnost postoji samo da bi se svidela nama, a ne drugima, te da nema potrebe da se bilo kome dokazujemo – što se, u kratkotrajnosti i prolaznosti ljudskog života, čini razumnim. Svetla su unutra, u nama. „Zar nije divno odustati od opsednutosti spoljašnjih dokaza?“ – retorski se pita pesnikinja.
Zbirka je podeljena na tri nenaslovljene celine, ali uvodna pesma druge celine nosi svojevrsno suprotan naslov naslovu zbirke: „Alisa je zaboravila odgovore“. Ako je pesnikinja u prvom delu iznela problem i ponudila odgovore, sada tih odgovora odlučuje da se odrekne (barem privremeno), jer ih je previše.
Setiću se svog mira ako izostavim odgovore
kojih je bilo previše.
A njihova uverenja bi me nedostojno povredila.
Visprena u ravnoteži svoje ekspresije
odričem se svih odgovora
i ne treba ih imati blizu.
U drugom delu zbirke možemo sresti i ljubavni motive, svakako najviše izražene u pesmi „Mi smo uvek na istoj strani“ (jedina pesma koja ima i posvetu), u kojoj, po prvi put, lirski subjekat nije sam u svojim mislima, već u njih pušta još nekog, opisujući, čini se, ljubavni susret i razgovor. Takođe, česte su i pesme gde lirski subjekat nije žena (Alisa), već joj se u drugom licu obraća neko (pesnik), što predstavlja novinu u odnosu na prvi deo zbirke.
U trećoj celini, preovladavaju harmonične slike prirode, u kojima lirski subjekat nalazi mir, ili, bolje reći – nirvanu. Opisana priroda deluje mirno i u skladu je sa unutrašnjim osećanjem lirskog subjekta. Pesme ove celine deluju izrazito meditativno, te su česti motivi prirode, drveća, neba, ptica, senki, sunca, meseca... Sve ovo čini se kao odlično okruženje za pitanja i razmišljanja lirskog subjekta, na koja smo već navikli.
U njemu nepoznate ptice okrenutih leđa
posmatraju svoj niski vidikovac,
bez žice, na jednoj nozi zevaju ili snevaju.
Oči lete nad horizontom
i nemaju omiljeno mesto, i ne žele da slete.
Svaka tačka avanturustički oslikanih polja
plete malo nadahnuće, a boje njene nemaju ime.
Nema ničeg što bi posebno odvuklo pažnju,
a opet je sve savršeno.
Luis Kerol nije jedini pisac sa čijim umetničkim svetom pesnikinja komunicira. U svesti književno potkovanog čitaoca bude se reminisencije i na Lazu Kostića (glasne žice koje „gude“), Virdžiniju Vulf (aludirajući na smrt pesnikinje u prirodi i na njen veltšmerc), Branka Miljkovića (autoreferencijalni motivi), ali i na Artura Remboa i na njegove „Samoglasnike“, kada pesnikinja u pesmi „Velike reči često nisu istinite“, veoma uspešno, stvara sinesteziju između slova i prirode, između slova i osećanja i između slova i apstraktnih, životnih pojmova. Treba primetiti da su kod pesnikinje prisutni suglasnici, za razliku od Remboovog simbolističkog remek-dela, gde su značenja data samoglasnicima.
U uvodnom delu ovog prikaza nismo slučajno napravili analogiju sa klavirom. Pesme u zbirci Jelene Milošev su, iako uglavnom oslobođene rime, veoma bogate na sloju zvučnosti. Česte su stilske figure ponavljanja, pa tako već u drugoj pesmi ove zbirke, u njenoj uvodnoj strofi, nije moguće ne primetiti fantastično zvukovno podudaranje strujnih zubnih glasova (S i Z), koji, uz kombinaciju obgrljene rime, postižu odličan ritam i melodičnost:
Zlo je u svom jezgru savesti slepo,
a dok ga nagriza rđa zavisti,
jezivim smehom se sprema zavesti,
uz sebe povesti i dobro i lepo.
Kada identičan postupak (samo sa drugim glasovima) vidite i u ostatku pesme – ostajete zadivljeni na prikazanom pesničkom umeću i poželite da pročitate pesmu još jednom, kako bi produžili osećaj čitalačkog zadovoljstva. Odličan primer stilske figure ponavljanja srećemo i u pesmi „Nisam više idealna“, u kojoj pesnikinja koristi anaforu sa veznikom „ni“, govoreći o tome šta lirski subjekat sve nije. Vredno je pomena da u istoj pesmi imamo sjajno poređenje, koje takođe govori o lirskom subjektu:
Otvorena sam kao kutija sa jeftinom bižuterijom.
Zevam poput školjke bez bisera.
S obzirom na gotovo konstatan pesnički jezik, veoma je teško odabrati najuspeliju ili najneuspeliju pesmu u ovoj zbirci. Pesnikinja Jelena Milošev nam nudi da istražimo svoj unutrašnji svet, da dođemo do samospoznaje i samozadovoljstva, koji su izgleda najbitniji elementi u ovom prolaznom životu. U pesmama ove zbirke kriju se pitanja i kriju se odgovori, kriju se glavni junaci i antijunaci, krije se dobro i krije se zlo... Krije se jedna nova Alisa – koja obećava, koja se igra, koja ne otkopava prošlost, koja daje odgovore, ali ih i zaboravlja. Na nama je samo da, poput one Kerolove Alise u zemlji čuda, pratimo pravog zeca i da, čitajući razmišljanja lirskog subjekta, pa i same pesnikinje, rasplamsamo sopstveni unutrašnji svet.
