Збирка приповедака Заратустрин плес над Југославијом Радована Влаховића представља вишеслојно прозно дело у којем се обрађују теме различитих судбина људи са простора Баната, и то кроз призму савремене историје, филозофије, сна и визије. Ово није само књига прича, већ и литерарно сведочанство о пропадању људских идеја и визија на ужем плану и државе и једног народа на ширем. Влаховићев рукопис одликује постмодерна структура. У његовим причама се укршта стварно и фантастично, јављају се хибридни жанровски облици, незаобилазни су иронија, интертекстуалност и филозофска запитаност над временом у ком живимо. Јунаци често делују као изданци једне сломљене стварности у којој се мешају религијски, митски и историјски обрасци. Језик је густ, поетизован, и медитативан, са честим алузијама на Ничеа, Достојевског, библијске фигуре и културне симболе балканског простора. Аутор на вешт начин прелази између два света – код читаоца ствара осећај да је у исто време реч о измишљеним књижевним ликовима али и да су они веома стварни, те да се о њима пише хроника. Кроз збирку прича се постављају питања: Шта је остало од Југославије не само као државе, већ као идеје о заједништву, култури, човештву? Какви су то људи које он декларише као чобане? И да ли људске судбине морају тећи „ишчашеним“ токовима или се могу вратити на прави пут? Влаховић не нуди једноставне одговоре. Он пише као сведок, али и као песимистични пророк, који се кроз алузију на Заратустру пита – има ли живота после слома (моралног, историјског, људског)?
Збирка прича је подељена на три тематске целине – Контрареволуција, Чобани и O љубави, досади и ишчашености. Занимљиво је да садржи још једну засебну причу која не припада ниједој од целина, она представља увод у свет Влаховићевих ликова и једина је директно радњом повезана са насловом збирке. Ова прича представља оригиналан и храбар спој љубавног, духовног и сатиричног наратива, у коме се преплићу реално и фантастично, интимно и колективно, дубоко и пародијско. На први поглед, заплет делује бизарно (неименовани приповедач и његова вољена Анан су у необичној мисији – да дрвену статуу Заратустре пренесу у манастир ради освећења), али управо у томе лежи снага текста. Апсурдност радње није само игра маште већ носи слојевиту друштвену и религиозну критику. Фигура Заратустре, далека од историјског пророка или Ничеовог филозофа, добија ново лице – локалног харизматичног човека који је својим наступима, дарежљивошћу (делећи бесплатне цигарете) и необичном појавом створио култ у народу. Поступци ликова, посебно калуђера који истовремено исмева и подржава иницијативу, указују на прилагодљивост институција – и религија и друштва – вољи народа. Свестан да „чуда Божијих има свакаквијех“, калуђер симболизује механизам религијског система који не функционише као апсолутна духовна вертикала, већ као флексибилан одраз колективне воље и вере. Прича Путовање поставља тон збирци, уводећи нас у специфичан Влаховићев свет у коме се прожимају симболично и стварно.
Прва именована тематска целина је Контрареволуција. Она садржи седам прича. У средишту већине налази се распад Југославије и ратови деведесетих, али оно што Влаховића издваја од класичних хроничара јесте управо симболичко, сновно и метафизичко прилажење тој теми. Ликови се не појављују само као појединци, већ као архетипови једног пропалог поретка. Заједничка линија свих јунака је њихов однос према идеологији од слепе вере, преко разочарања, до опортунизма и губитка сопственог интегритета. Све приче тематски се преплићу у осветљавању судбина људи који нису умели или нису хтели да прате промене – неки из идеализма, неки из слабости, а неки из користољубља. Контрареволуција у овом контексту постаје симбол борбе за лични интегритет, али и сведочанство о томе како револуције ретко рађају правду, а често рађају илузију, компромис и заборав. Контрареволуција је представљена као криза идентитета генерација које више желе да изгледају побуњено него што су спремне стварно нешто да мењају. Њихова револуционарност је костим који се носи викендом, а не вредносни став који се живи (27. март 1981. године и Београд нас је дочекао поплављен). Сви јунаци без обзира да ли се баве истином, као Синиша (Синиша Јанковић), или личном добити, као Злоћко (Господин Злоћко) и Боцко (Господин Боцко) у суштини су жртве: система који меље, времена које гута и револуције која обећава, али оставља пустош. Управо у тој пустоши, у остатку некадашњих вредности, лута човек – као симболично „дете револуције“, али и као њен најгласнији критичар. Свака прича, уместо да нам понуди одговор, оставља нас у суочењу с питањем: да ли је контрареволуција покушај спасавања вредности или признање да је револуција већ појела своју децу?
Наредна тематска целина обједињена је у називу Чобани и садржи осам приповедака које заједнички сачињавају богату и дубоку слику живота у послератном и традиционалном окружењу, кроз које провирују теме пријатељства, трауме, борбе за опстанак и људске природе. Упркос различитостима у радњи и ликовима, оне су усклађене по дубокој емотивној тежини и промишљању положаја појединца у времену препуном изазова. Приче као што су Два ратна друга и Три ратна друга, осветљавају трајне последице рата на људске односе и индивидуалне судбине. Оне сликовито приказују како искуство рата обликује пријатељства, али и доноси разочарања и раздвајања. С друге стране, приче Зима у Беодри 1920. и Руска зима на Бадњи дан у Банату користе природне и временске услове као симболе тешкоћа, али и наде у обнову. Ова атмосфера хладноће и суровости наглашава тежину околности кроз које ликови пролазе. Алегоријске приче попут О чобанима и овцама пружају друштвену критику и указују на динамику моћи и покорности у друштву, што се тематски допуњује причом Перија, Божија милост која уводи духовни елемент као олакшање и пут ка искупљењу. У причи о Перији, човеку који је читав живот провео у доброти и поштењу, а завршио заборављен и болестан Радован Влаховић симболично приказује трагичну судбину човека који није успео да оствари натчовека из Ничеове филозофије, већ остаје заробљен у наметнутом моралу и друштвеним конструкцијама – плешући, попут Заратустре, изнад рушевина једног друштва које није знало шта да ради са добротом. Крај поставља питање правде, награде, смисла доброте и Божијег промисла, што повезује причу с Достојевсковом тематиком страдања праведника. Све приче на свој начин позивају читаоца на промишљање, било да је реч о пролазности, пријатељству, људској снази, духовности или друштвеној критики. Заједнички елемент је осећај изгубљености и трагања за смислом, али и нада да се и у најтежим временима може наћи светлост.
Последња тематска целина називом нам указује на приче о љубави, досади и ишчашености. Чине је приче Славица, Бисерка, Матје и Сара и Глумац које представљају слојевиту и дубоко емотивну студију савременог човека суоченог са усамљеношћу, унутрашњим превирањима и непрестаном потрагом за смислом и повезаношћу. Иако су јунаци и њихове животне ситуације различити, кроз све приче провлаче се заједничке теме отуђености, потребе за љубављу, као и илузија наде која понекад обнавља, а понекад продубљује осећај празнине. Језик ових приповедака одликује суптилношћу и економичношћу – емоције и психолошки портрети ликова ретко су изговорени директно, већ су ненаметљиво уткане у њихове мисли, поступке и односе. Тиме се постиже интимност и дубина, а читаоцу се оставља простор за сопствену интерпретацију и саосећање. У причама Славица и Бисерка посебно је изражен мотив жене која, у различитим животним добима и околностима, покушава да пронађе смисао и топлину у свету који је често хладан и неодговарајући. Њихове тихе борбе за повезаност са другима и својом унутрашњошћу осликавају универзалну људску потребу за припадањем и прихватањем. Телефонски позиви, виртуелне комуникације и усамљеност у њима представљају снажне симболе савременог доба, у којем технологија може бити и прозор и зид. Матје и Сара уводи сложенију, психолошки интензивну динамику односа где се фасцинација и манипулација преплићу, а питања о природи лепоте, контроле и емотивне искрености долазе у први план. Ова прича доноси оштрију рефлексију о људским односима као позоришту моћи и рањивости. Коначно, Глумац доноси носталгичан и дирљив портрет уметника у сенци, чија потрага за смислом и признањем траје до касних година живота. Кроз атмосферу кафанске сцене, говори се о пролазности, усамљености, али и тихој нади која опстаје упркос свему.---
У целини гледано, Заратустрин плес над Југославијом Радована Влаховића представља сложено и моћно књижевно сведочанство о рушењу и тражењу смисла у временима великих историјских и личних ломова. Ово је збирка која истовремено промишља прошлост и актуелизује садашњост. Не бежи од критике, али ни од емпатије према својим ликовима Влаховић успева да кроз различите приступе, од сатире до интимне исповести, обухвати широк спектар људских искустава и питања. Он обликује ликове који нису ни хероји ни жртве, већ људи испреплетени сопственим страховима, жељама и илузијама. Његове приче не нуде утеху, али пружају дубоко разумевање света у коме су идеје пале, а људи остали да траже нове ослонце. Управо у том трагању, ово прозно остварење проналази своју највећу књижевну и егзистенцијалну вредност.
