Nova zbirka priča Radovana Vlahovića „Zaratustrin ples nad Jugoslavijom“ sadrži slojevitu
narativnu kompoziciju, koja kombinuje autobiografske elemente, lične emotivne ispovesti i iskustva
junaka-naratora. Vremenski okvir je u većini priča prezicno definisan, te priče u zbirci tematizuju
događaje od prvih decenija dvadesetog veka, pa sve do sadašnjosti. Priče se često tematski baziraju
upravo na datim istorijskim okolnostima u određenom vremenskom okviru – nemaština nakon Prvog i
Drugog svetskog rata, političke turbulencije u SFR i SR Jugoslaviji, borba mladih ljudi za bolje sutra,
nesrećne sudbine junaka nakon građanskih sukoba devedesetih, ali i nesnalaženje već ostarelih junaka u
savremenom, novom, neobičnom, nenaviknutom i na sve načine drugačijem okruženju.
Kompoziciоno zbirka je podeljena na tri celine: „Kontrarevolucija”, „Čobani” i „O ljubavi, dosadi i
iščašenosti”. Celine su i tematski jasno podeljene, pa tako priče u prvoj celini „Kontrarevolucija“, kako i
sam naslov kaže, tematizuju neuspeh svih naših političkih revolucija i nemogućnost da se nešto zapravo
promeni. U pričama su prikazana mahom politička dešavanja, previranja, mahinacije, lično bogaćenje i
nepravedno napredovanje lokalno-političkih aktera u drugoj polovini 20. veka naše zemlje. U većini priča
prve celine, glavni junak-narator je sam autor (Vlahović), koji (čini nam se) pripoveda o svojim ličnim
događajima, svojim ličnim borbama i idejama, kao i o ljudima koje je poznavao – od kojih su neki
prikazani sa poštovanjem i respektom (kao naprimer „Siniša Janković“ u istoimenoj priči), a neki sasavim
suprotno – prikazani u svom najgorem svetlu, sa velikom dozom cinizma. Negativno su oslikani ljudi čiji
je intelekt i moral upitan, a to su „Gospodin Bocko“, „Gospodin Zloćko“ i „Drug Caca“. 1 Vlahović je
lucidno pokazao da se politička situacija u našoj zemlji nikada ne menja, već stagnira. Iako su priče i
likovi u njima decenijama udaljeni jedni od drugih, politička situacija ostaje nepromenjena, te se čini da
se sve vrti u krug, pa čak i da se loši zamenjuju gorim. Poltroni, politički preletači i „ljigavi karijeristi”
ostaju po svaku cenu, avanzuju, sitno-spletkare i po potrebi menjaju strane, birajući uvek pobedničku,
nemajući pravo i iskreno lično ubeđenje i ideale. U priči „Novinarska radionica u živo” Vlahović iznosi
političke stavove jugoslovenskih studenata (među kojima je i on), koji su se borili za bolje sutra i koji su
znali kako treba da izgleda ispravan sistem vrednosti:
1 Primetno je da je ovim likovima identitet sakriven, zamenjen nadimkom – što dodatno pojačava utisak da se radi o
pravim ljudima, verovatno (kao i u pričama) politički ukaljanim akterima. Sa druge strane, priča pod naslovom
„Siniša Janković” sadrži mnogo intimnog tona, punog poštovanja prema preminulom prijatelju, čije je ime i prezime
pak dato u celini.
Naravno da nas je nervirao kult ličnosti i nesloboda govora, potom uplitanje partije u ekonomiju i
u kulturu, a pogotovo su nam smetali ambiciozni i ljigavi karijeristi koji su prihvatali angažmane kroz
razne omaldinske organizacije i nametali nam u javnom i svakodnevnom životu svoju i opštu demagogiju
jednoumlja..
Gotovo hronološkim prikazivanjem dešavanja u našoj zemlji, Vlahović će pokazati da je politička
promena praktično nemoguća, te da su sve ove ideje ostale neostvarene, ostale kao neki nedosanjani san i
želja, kao mladalački zanos ili pak kao bitka u kojoj su slobodnomisleći ljudi izgubili. Svi ovi pomenuti
koji „nerviraju”, koji su „ljigavi karijeristi” nekako su uspevali da vode sve konce, te da vladaju umesto
pametnijih i časnijih opozita. O takvim likovima upravo je reč u gotovo svim pričama prve celine.
U drugoj celini „Čobani“ predstavljeni su portreti običnih ljudi i njihove sudbine, najčešće
nesrećne, oličene nekim gubitkom ili nedostatkom nečega. Belogardejac (iz priče „Zima u Beodri 1920“)
nema više svoju državu i sistem vrednosti, grbavog Mitu Kickoša napušta žena na najgori mogući način,
Perijina porodica propada i on gubi „Božiju milost“ („Perija Božija Milost“), a Stevu („Tri ratna druga“)
stiže kletva i kazna zbog ljubavnog greha njegove sestre. Priče, dakle, obiluju nesrećama, nesnađenim i
tužnim junacima, nenađenim i neostvarenim ljubavima.
U poslednjoj, trećoj celini („O ljubavi, dosadi i iščašenosti“) Radovan Vlahović najviše
tematizuje upravo ono što je naveo u naslovu – ljubav koja proizilazi iz dosade. Junaci i junakinje su već
u svojim zrelima godinama, ali emotivno i životno neostvareni, željni avantura, života, novih priča,
erotske strasti i požude. Slavica u istoimenoj priči je razočarana u novi svet (u kome nema više onog
starog „vojvođanskog šarma“) i žudi za strašću. Biserka, koja je pogibijom muža i odlaskom dece u
inostranstvo ostala sama, robuje dosadi i svakodnevnici. Sandra proživljava novu mladost sa svojim
Srbinom (umetnikom, sledbenikom zenitizma, „barbarogenijem“), dok glumac Petar (ostareli Don Žuan i
ženskaroš) ne želi da prihvati da je njegovo vreme prošlo, strpljivo čekajući svoju šansu da postane glavni
lik, da postane neko bitan.
Za kraj, posebno vredi istaći uvodnu priču pod nazivom „Putovanje“, koja je tematski, vremenski,
prostorno i stilski odvojena od ostatka zbirke. Iz nje je izvučen i sam naslov, u kome je sadržan određeni
prostorni i vremenski paradoks (persijski filozof i pesnik Zaratustra u Jugoslaviji). Ova priča, kao da sve
tri tematske celine objedinjuje u jednu priču, koja nas na taj način uvodi u Vlahovićevu zbirku. Bivajući
oslobođena realnog vremena i prostora, priča se izdvaja i nizom fantastičnih elemenata i motiva. Budući
oslobođena prave fabule odaje i utisak gotovo meditativno-lirske proze, kao mirna i čitalački-
zadovoljavajuća priprema za ono što sledi u nastavku – a slede nam stranice interesantnih priča o
životnim sudbinama običnih ljudi, njihovi fenomenalno realistički oslikani portreti, emotivne ispovesti i
ljubavne avanture – koje igraju na granicama erotskog, ali ih ne prelaze. Na sve ovo nas je autor već
navikao – Vlahović je svojom novom zbirkom ostao dosledan sebi, svom stvaralaštvu i svojim čitaocima!<<<<
