Jutro je hladno i oblačno.Decembar mi se oduvek nudio kao mesec u kome sam želeo tiho gotovo nečujno u toploj sobi roniti po knjigama koje u toku godine nisam stigao pročitati.

 

Moja biblioteka nastaje od 1975 godine kad sam pare namenjene za kupovinu garderobe počeo trošiti za kupovinu knjiga.

U početku je to mojoj porodici i prijateljima iz agrarnog okruženja iz mladosti izgledalo kao ludost, poza ili pak hir srednjoškolca koji je noću lutao po kafanama i bežao sa časova iz srednje škole.i pisao pesme.i priče iz života koje niko nije želeo ni da sluša a ni da čita.A eto ta navika je ostala do dana današnjeg.

Podršku za bavljenje književnošću sam imao u tom periodu od brata iz Zrenjanina Duška, devojke iz sela Evice i profesorice književnosti iz Kikinde Ilinke a svi drugi su podsmešljivo gledali na ono što radim. Život je zaista malo čudo u kome ponekad dečački san postane stvarnost.

Nas dvojica dolazimo iz iste knjigo sfere, rekao bi  u mojoj novoj knjizi upravo pišem o toj mojoj ranomladalačkoj brizi o knjizi, dok su drugi to ismejavali.

Bilo je to vreme dragi moj Ilija kad je izgledalo prosto neverovatno u selu da se paorski sin buntovnik i mangup drzne da se bavi knjigama,književnošću i umetnošću.Pre mene se pamtilo da je u devetnajstom veku slične stvari radio Đura Jakšić čija porodica potiče iz mog sela, a kuća i bašta njegovog dede je upirala u baštu moje porodice..