Уплашен од смрти
Јурим кроз степу
И вијам
Сестрину сенку
Као мисао о теби
До безнађа
Милена
У хуку
Прошли су дани
Месеци
Године
Прошла је читава вечност
Кроз моју тужну душу
Више се ничему не могу
Радовати
Ништа ми није важно
Ни биље које налазим
По планинама
Ни звери које ловим
Ни татула која ме опија
Све је то мало
За глад
Што из нутрине бије
Чекам
А нема те
Пећина
Домом беше ми
И коже пресне
Сирове и смрдљиве
Покриваху моју нагост
Научио сам
Змијама плазити језик
Шакалима
Одговарати на завијање
А орлови су се гнездили
На сувој дафини
Пред мојом пећином
Душа ми беше
Једнако постојана и млада
Тело крепко и послушно
А воља за тобом
Милена
Пред Бога би
